DVE decenije života u Tokiju i još dve u Beogradu taman su dovoljne da Masaaki Tominaga ne može lako da se opredeli da li je više Japanac ili pravoslavac. Ljubav prema dva grada i dve nacije dodatno je začinio brakom sa Marijom, sa kojom ima sina Stefana, za sebe kaže da je Dorćolac, ali sa jakom setom prema duhu Beograda devedesetih koji je njega opčinio, a mi ga postepeno i neumoljivo - gubimo.

Nismo očekivali da će sagovornik "Beogradskih priča" poreklom sa Dalekog istoka govoriti o nostalgiji za duhom grada koji postepeno nestaje, a upravo to nam se dogodilo. S početka priče krenuli smo u ranu fazu Tominagine biografije i doba kada ga je prvi put život poveo ka Evropi, a zatim i našem gradu...

Berlinski zid

- BIO sam petnaestogodišnjak kada sam prvi put, 1989. godine, došao u Evropu, u Poljsku i Nemačku. Bilo je to doba početaka tranzicije, pa zatim pada Berlinskog zida. Zatim sam u julu 1990. godine krenuo na ovu stranu. Rešio sam da posetim Evropu tako što sam putovao brodom i vozom.

Nimalo naivno putovanje podrazumevalo je odlazak brodom do Šangaja, a odatle vozom ka Pekingu, zatim Moskvi, na kraju po deset dana boravka u Budimpešti i Bukureštu. Beograd mu je bio poslednja destinacija.

- Posle Mađarske i Rumunije, devedesetih je Beograd bio nalik na Las Vegas - kaže Tominaga. - Sećam se da sam na proputovanju kroz Budimpeštu video otvaranje "Mekdonaldsovog" restorana u centru grada i ogroman red ispred. Tamo se tek probijala američka pop-zabavna kultura. Istovremeno, Rumunija se tek izvlačila iz višedecenijske izolacije. Tamo sam obilazio sela u Transilvaniji, a pošto do tada nisu videli stranca, njima sam izgledao bukvalno kao vanzemaljac. Posle tog iskustva, Beograd je bio pravi velegrad koji me je u svakom pogledu oduševio. Ljudi su bili neverovatno ljubazni, srdačni i šarmantni, mada je sve bilo skuplje nego u Mađarskoj ili Rumuniji.

Naš sagovornik se tih godina nakratko vraća u rodni Tokio, da bi se opet vratio i završio studije srpskog jezika i književnosti.

Bio je svedok studentskih demonstracija, da bi uskoro jasno naslutio kako se sprema zlo tokom nekoliko poseta Ričarda Holbruka Beogradu i razgovora sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Do tada je već radio uz japanske novinare kao prevodilac, pa tako pamti emisiju o njihovoj sportskoj ikoni Draganu Stojkoviću Piksiju, ali i o dopremanju humanitarne pomoći u područja zahvaćena ratom.

- Sve je nagoveštavalo da će biti bombardovanja i japanski konzul me je tih meseci bar dva puta nedeljno zvao kako bi me upozorio. Govorio je: "Opasnost je tu, molim vas napustite Beograd". Nisam hteo da odem odavde. Čekao sam da vidim šta će zaista da se dogodi, a tada je usledio njegov novi poziv, kojim je očinski iskoračio iz rečnika diplomatije. Rekao mi je: "Poslednji put vas zovem, ovog puta vam se ne obraćam kao konzul, već kao čovek koji ima sina."

Tominaga je ostao.

Sve se menja

NEDUGO zatim telefon je ponovo zazvonio, sa druge strane čuo je glas svojih kolega sa Japanske nacionalne televizije (NHK) koja je tada imala sedište u Briselu, i usledilo je pitanje o angažmanu.

- Tokom bombardovanja 1999. bio sam prevodilac timu novinara, bili smo smešteni u "Hajatu" i sećam se da sam, pored ostalog, svake večeri celoj ekipi simultano prevodio "Dnevnik". Posle su ponovo došli tokom burnih događaja 5. oktobra, kada je ovde ponovo bilo vrlo burno, a kada bi svi odlazili, ja sam ostajao u Beogradu.

Naš sagovornik od tada počinje da šalje priče sa ovog podneblja i novinarski "pokriva" događaje na Balkanu, a pogotovo iz zemalja bivše Jugoslavije.

"OTPISANI" DOK razgovaramo sa Tominagom, odnekud je do našeg stola doprla muzika iz kultne TV serije "Otpisani". - To je bila sjajna serija - prikomentarisao je naš sagovornik. - A muzika, ona je bila nešto posebno!

Sada je ponosni muž i otac, dve životne decenije je proveo u Tokiju, a dve u Beogradu.

- Ponekad ne znam čiji sam - uz osmeh kaže Tominaga. - Kršten sam 2004. godine u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu, a iste godine sam se i venčao. Kada se sad prošetam Tokijom, to više nije onaj grad iz mog detinjstva, kvart u kojem sam rođen potpuno se promenio. Sa druge strane, ni studentski dom "Rifat Burdžević" u kojem sam nekada živeo nije isti, promenio se i "moj" Dorćol. Mladi se sele nekud pored reke, a ja se osećam pomalo kao stariji čovek koji sa sentimentom pamti neka bolja vremena...

Masaaki Tominaga kaže da su današnji klinci drugačiji nego oni koje je on zatekao u Beogradu.

- Bili su topliji, srdačniji... Tada je bilo mnogo političkih previranja i turbulencija, ali i inata, želje i potrebe da "isteraju nešto svoje". Verovali su u nešto. Imali su ideju, energiju i urbani duh, toliko autentičan u ovom gradu. Kada danas dođu japanski turisti, oduševljeni su kuhinjom i srpskim specijalitetima, provodom na splavovima, onime što prikazuju i druge metropole i zove se "siti brejk". Ali to nije "ono" što predstavlja pravi beogradski pečat. To je deo duha koji se sve teže nalazi.

SAN O "FIĆI" POSEBNO poštovanje naš sagovornik ima prema legendarnom "fići" i odaje nam tajnu o svom studentskom snu. Kaže da je kao mladić imao ideju da ode od Beograda do Lisabona u "fići", i da mu se ta želja nije ostvarila, ali je zato napravio za japansku televiziju emisiju o Udruženju ljubitelja "nacionalne klase" u kojoj je uspeo da prenese makar deo i svog i našeg oduševljenja ovim malim automobilom.


"Evropske" muke

"NAŠ" Japanac kaže kako u centru grada, na Trgu republike, sve ređe čuje "beogradski" akcenat, a lako razaznaje neke druge, karakteristične za Bosnu, Šumadiju, Crnu Goru, jug Srbije...

- Nije to samo beogradski fenomen, ima toga i u Tokiju. Razlika je u tome što oni koji dođu u veliki grad imaju potrebu da poštuju pravila igre u metropoli, a ovde svi čuvaju svoja koja su doneli. Bojim se da je sve manje Beograđana u Beogradu, ali to su pravila svih onih koji žive u Evropi. Plašim se da vam se ne dogodi ono što se, recimo, događa u Slavoniji proteklih godina, otkad je Hrvatska primljena u EU. Odande je 50.000 Slavonaca prosto otišlo u svet, "trbuhom za kruhom". Tako nije isključeno da će jednom, ovaj izbeglički talas sa Bliskog istoka dovesti neke druge "Beograđane" pa će neki tamnoputi ljudi, baš kao i u Berlinu, prodavati na ulici domaće specijalitete poput ćevapčića ili će taksirati. Ali to je neminovno ako smo već u Evropi.


CRKVA U TOKIJU

U japanskoj prestonici postoji pravoslavni hram posvećen Svetom Nikolaju, u koji je naš sagovornik često išao kao gimnazijalac.

- Bio sam fasciniran Tolstojem, i on me je zainteresovao za pravoslavlje. Hram su osnovali ruski misionari još u 19. veku. Evo, i mene sada pogađa nostalgija za tim vremenom, jer se u toj crkvi više ne održavaju časovi ruskog jezika, budući da nema dovoljno interesovanja, a kursevi engleskog postoje. I danas se u toj crkvi okupljaju Rusi i Srbi koji žive u Tokiju.



TRADICIJA I OČUVANjE

MADA Srbi smatraju da Japanci duboko drže do svoje tradicije, i da je ne bagatelišu kao mi, naš sagovornik čak misli da je obrnuto.

- I u Japanu postoji sukob između tradicionalista i modernista, i posle Drugog svetskog rata mnogo je onih koji su poprimili zapadnu kulturu, sa svim posledicama koje ona nosi. Tako nas danas ne prepoznaju po samurajima i gejšama, već po stripovima "manga" ili crtanima "anime", a ja mislim da je opasno što njih smatraju svojim uzorima i korenima, a ne svim onim što je bilo pre toga.