Beogradske priče: Zdravica pre okršaja

MEĐU najveće bitke za prevlast u istoriji Beograda svakako se ubraja obračun između Habzburške monarhije i Otomanske imperije, koji se odigrao 1717. godine. U žestokom naletu početkom 18. veka Austrijanci uspevaju da potisnu Turke sa značajnog dela Balkana, a njihovu vojsku predvodi legendarni Eugen (ili Ojgen) Savojski.

Ovaj vojskovođa bio je izuzetno cenjen u svoje vreme, smatrali su ga genijalnim, a posle ovog boja grad je dobio potpuno novu fizionomiju. Od neugledne otomanske varoši Beograd je postao prilično upečatljiva barokna varoš, kojom je dominirala tvrđava.

Način na koji je vojskovođa, pored ostalog, motivisao vojnike, ovog puta je tema "Beogradskih priča".

Rimski uzori

- PRINC Eugen Savojski bio je veoma školovan i obrazovan čovek i znao je mnogo o strategiji - kaže istoričar umetnosti Tamara Ognjević, autor knjige "Blago Srbije". - U njegovo doba mudri stratezi su upoređivali svoja znanja sa rimskim iskustvom, jer je Rim bio sinonim za jednu od najbolje organizovanih vojnih sila u dotadašnjoj istoriji.

Tako, na primer, rimski vojnik nije imao porodicu. Smatralo se da njegova vezanost za kuću i strepnja za najbliže značajno može da oskrnavi njegovu sposobnost ratnika, tako da legionari nisu bili porodični ljudi. Kada bi istekao rok profesionalne vojne službe, ukoliko prežive sve izazove koje bi tadašnji grub život ratnika donosio, imao je određene privilegije - dobijao bi grunt zemlje na kojem bi mogao da provede "penziju".

- Austrijanci tokom prvih decenija 18. veka nisu izmislili ništa novo, već su po uzoru na Rimljane formirali svoju vojsku - objašnjava Ognjevićeva. - Princ Eugen Savojski smatrao je da profesionalni vojnik ne treba da ima porodicu, iz istih razloga kao i Rimljani. U njegovoj viziji dobrog ratnika nema mesta za ženu.

Međutim, alkohola je smelo da bude, i donekle je o tome ova priča...

- Još je rimski vojnik trebalo uvek uz sebe da ima šaku žita i malo vina - dodaje Tamara Ognjević. - Između dve tačke koje treba prepešačiti, ili dve borbene linije, ukoliko komora ne bi uspela da stigne do svih legionara, vojnik je često držao žito u ustima, lagano ga natapajući pljuvačkom, potom ga gutao i tako nije ostajao sasvim gladan. Vino je imalo i energetsku i simboličku ulogu.

Heroji "pod gasom"

AUSTRIJSKA opsada Beograda bila je veoma kompleksna, Eugen Savojski je taktički briljirao, a posebno neobičan način predstavljao je njegov prilazak gradu. Umesto očekivanog prodora sa savske strane, on je iznenadio Turke tako što je svojim lađama ušao u Tamiš i sa dunavske strane dospeo tamo odakle ga nisu očekivali.

Potom je napravio ponton preko kojeg je njegova vojska prešla Dunav u blizini Višnjice.

Ceo tok bitke bio je veoma buran, Turci su dobili značajno pojačanje, spustila se magla i svi uslovi za ratovanje bili su krajnje nehumani i teški.

Ipak, Eugen je noć uoči odsudne bitke naredio da se vojnicima podele značajna sledovanja vina i rakije. To bi možda moglo da bude shvaćeno kao presedan u dotadašnjem načinu ratovanja, ali je veliki strateg znao da uticaj alkohola makar donekle može da ublaži strah pred obračun. Zauzvrat, računao je da bi hrabrost njegovih soldata donekle mogla da jača.

- Nije bilo jednostavno jurišati na tvrđavu u trenutku kada na vojnike pada kiša metaka i pucaju topovi - kaže Ognjevićeva. - Zato je vojskovođa računao na žestoko piće kao vrstu stimulansa.

Imala je vojska i vino, ali to je bilo piće za trenutke odmora, kao i žensko društvo. Rakija je imala ulogu vatrene vode koja motiviše vojnika da bude hrabriji, ili, ako hoćete - luđi.

Hroničari beleže i da je u austrijskim redovima bilo oko 6.000 Srba željnih da od Otomanske imperije otmu Beograd i vrate ga u hrišćanski svet. A "domaćinski" osećaj prema čašici kod naših zemljaka nije neophodno detaljno objašnjavati.

PRINCEUGENŠTAT

NEMAČKO poštovanje ovog vojskovođe ogleda se i u tome što su ga često veličali u doba nacističke vlasti, pa je jedna zloglasna esesovska jedinica, koja je harala ovim podnebljem i činila užasna zlodela, ponela upravo njegovo ime.

Istovremeno, nemački plan bio je, dabome, da pobede u Drugom svetskom ratu, da Beograd postane glavni grad Podunavskog rajha, a da u čast ovog vojskovođe ponese ime Princeugenštat.

MULTINACIONALNOST

POSLE pada Beograda u austrijske ruke ovde se nastanjuje bezbroj nacija čiju šarolikost je sobom donelo novo vreme i nova država. Ognjevićeva kaže kako su se do 1739. godine, kada je Austrija ponovo popustila pod turskom najezdom, u grad sjatili bezbrojni dođoši sa svih strana.

- Preplitali su se svi jezici, od italijanskog, zbog nekoliko ugostitelja koji su se bavili tim poslom, preko mađarskog, hebrejskog, grčkog, i dabome, srpskog - dodaje Ognjevićeva. - Bilo je tu i Slovaka, Slovenaca, čak i Španaca... Ostalo je interesantno da je svako imao svog "parnjaka", zemljaka s kojim bi mogao da prozbori za maternjem jeziku, osim izvesnog Irca O'Malrijena, koji nije imao nikoga od svojih.

OSTRUŽNICA I OBRENOVAC

U VREME o kojem pričamo, tokom dvodecenijske austrijske vlasti na ovom delu Balkana, germanizovana su mnoga imena varoši koja su postojala u okolini Beograda. Tako je Ostružnica ponela ime "Osterbah", a Obrenovac "Cvajbriken" (što znači "dva mosta", po ćuprijama koje su premošćavale Kolubaru i Tamnavu).