MLADALAČKE igre i interesovanja često odrede budućnost čoveka, pa je tako bilo i sa Zoranom Modlijem, pilotom i instruktorom letenja, jednim od "prvoboraca" savremenog radio-novinarstva u Beogradu, ali i publicistom koji je svoje znanje umeo da podeli sa drugima.

Splet različitih životnih interesovanja obasuo ga je raskošnim ponudama, pa je još kao dete, zagledan u kinooperatera u zemunskom bioskopu "Central", bio siguran da je upravo to posao kojim želi da se bavi.

Prvi bioskop

- TAJ čovek bio je čudo i oličenje umetničke moći - uz osmeh kaže Modli, šarmantno dodajući kako "se i sad naježi kada u sećanje vrati tu sliku". - Zamislite, on sam, u onoj mračnoj bioskopskoj kućici rukuje projektorom i stvara magiju tako da se film pojavljuje na platnu! Pravo čudo. Odmah sam kod kuće napravio svoju verziju projektora. Na kutiji za cipele izbušio sam omanju rupu, kroz nju bi prolazila svetlost sa prislonjene stone lampe, a "oštrio" bih kadar kroz ukradene mamine naočare. Umesto filmske trake stavljao bih male delove filma koje sam nalazio na otpadu pored bioskopske dvorane. U to vreme su operateri, ukoliko pukne film tokom projekcije, brže bolje lepili traku sekući je makazama i spajajući dva dela, pa bi nekoliko kvadrata bacali. I, eto meni kućnog bioskopa!

Razmaštani dečak postaje mladić, pa u Zemunskoj gimnaziji organizuje igranke i tokom 1966. postaje disk-džokej zajedno sa Davidom Albaharijem.

- Puštali smo ploče, a on je donosio i magnetofon na kojem bi prethodne večeri snimio top-listu "Radio Luksemburga". U svečanoj sali je publika morala da sedi, čak nisu ni smeli da trupkaju nogama jer je pod bio toliko trošan da je pretilo da se svi "sjurimo" sprat niže u direktorovu kancelariju.

Modli potom kreće novinarskom stazom, piše za razne listove, a zatim kroči u "Studio B" i radi za popularne emisije, pa stiče imidž veoma popularnog voditelja. Potom ga put vodi u "Radio Beograd 202", tamo radi autorsku emisiju "Ventilator", a odatle konkuriše i za "Radijski Oskar", festival u Španiji "Premias Ondas", pošto je uspeo 1982. godine da emituje tročastovnu radio-emisiju upravljajući avionom.

U međuvremenu je radio-novinarstvo doživeo kao ogroman izazov i još veće zadovoljstvo, unoseći silnu i šarmantnu energiju po kojoj ga i sada pamte stariji, a vole mladi slušaoci. Bio je putujući disk-džokej, obilazio je sve krajeve Jugoslavije, a baveći se poslom voditelja shvatio je, kako kaže, "da je to bio divan prostor u kojem radi mašta, rečitost i visprenost".

- Doživljavao sam radio kao igru, ali sam ozbiljno shvatao svoj infantilni pristup poslu radio-voditelja.


Uzlet u nebo

RASKRŠĆE na kojem je morao da se opredeli hoće li u pilote ili pred mikrofon, primoralo ga je da donese odluku i da - ostane na oba puta.

Kada je zagazio u svoje zrele dvadesete Zoran Modli shvata da je njegov otac pre Drugog svetskog rata radio kao projektant letelica u tadašnjem "Ikarusu". Zagledan u makete aviona "modli 8" i "modli 9" shvata da mu kroz krvotok kulja i vazduhoplovni gen, pa odlazi na školovanje u legendarnu Pilotsku akademiju u Vršcu. Tako je postao instruktor letenja, stručan za sve letelice, od najmanjih do najvećih.

- Čim sam postao pilot, mediji su postali manje važni, ali ih nikako nisam napuštao. Leteo sam dok je bilo vreme za to, od JAT pa nadalje, ali nisam imao želju da me jednom, neko predstavi kao: "Evo, ovo je naš najstariji pilot..."

Na kraju karijere Modli je imao teško sletanje na aerodrom na Braču, podvlači da je to bio plod njegove loše procene i viteški taj dan opisuje u "Pilotskoj knjizi" kao svoju grešku. Srećom, niko nije stradao, ali je on odlučio da prekine sa letenjem.

- Nikada nisam voleo da letim sa pilotima koji imaju mnogo burnih događaja u karijeri. Naprotiv, voleo sam da budem sa onima koji ih nemaju, a i sam sam hteo da budem takav. Zato su ljudi voleli da lete sa mnom. Kada je došao dan da počnu da me prate i "burni" događaji, nastavio sam da se držim istog principa i da ne letim sa takvim pilotom. Makar to bio ja.

Svet je mali

NAŠ sagovornik, poput oktopoda, u isto vreme juri na osam strana i govori za "Beogradske priče". Dinamičan kao i uvek, seća se bezbrojnih anegdota, prijatelja, sa žaljenjem prihvata da su mnogi od njih napustili njegov Beograd.

Popularnost mu je pokazala dobru, ali i neprijatnu stranu. Sada se uz osmeh priseća dve takve priče.

- Bilo je loše zvati se kao ja kada smo sedamdesetih organizovali disko veče u jednom mestu u okolini Beograda. Moj drugar Sale voleo je da ide sa nama, iako nije radio ništa, već je voleo da se vrzma i ubeđuje devojke da je član ekipe. Prišao mu je jedan rmpalija i upitao ga da li je on Zoran Modli, ovaj mu je otresito odbrusio da jeste i dobio je pesnicu posred lica. Ispostavilo se da mu je devojka stalno slušala radio i da je volela moje emisije, a taj ljubomorni baksuz se zarekao da će mi se osvetiti kada se vidimo.

Drugi slučaj bio je obratan, kada je kod "Šumatovca" izbio incident u kojem su Modlija i Raku Đokića, poznatog menadžera, napala dvojica siledžija.

- Zapretila je tuča i dok sam uzaludno vapeći gledao ka nekom uličnom policajcu, Raka se obratio nasilnicima rečima: "Ljudi, ne dirajte ga, pa to je Zoran Modli!". Ovi nisu verovali i tražili su mi legtimaciju, a kada su videli da sam to zaista ja, na kraju su se izvinili i otišli dalje.


KNjIGE O LETENjU

Iskusni pilot probudio je novinara u sebi kada je bilo vreme da prenese svoja znanja na nove generacije. Tako je Modli do sada napisao knjige "Krilata katedra", "Piste u noći", "Škola letenja", "Slobodno sletanje, a bogami i poletanje", "Profesija stujuardesa" i "Pilotska knjiga".

Pored učenja o letačkim veštinama i tajnama, preneo je kolegama i poštovanje prema stjuardesama, "jer su neobično važne i avion ne poleće bez njih, kao ni bez pilota", otvorio je dušu i opisao svoje teško sletanje na Braču, kako se nekom ne bi ponovilo.

- Pilota uvek pamtiš po poslednjem letu - kaže Modli. - To je pravilo.