Beogradske priče: Maratonci otrčali, šta će biti s kućom?

SVE što se ikada odigralo u Beogradu valjda je ostavilo trag na Kosančićevom vencu.

Ostaci rimskih vila nalaze se upravo tamo, jedina originalna kaldrma još od turskih vremena i dalje odzvanja pod potpeticama prolaznika, prelep panoramski pogled "obrušava se" na Savu, sa čijih obala su naši heroji branili grad u Prvom svetskom ratu, a zjapeći, sumorno ograđen prostor označava mesto odakle vire samo nagoreli temelji Narodne biblioteke, surovo postradale u nemačkom bombardovanju u Drugom svetskom ratu.

Kuća Mike Alasa, sa spomenikom posvećenom geniju dostojanstveno stoji pored, sa mnogo pijeteta sećamo se misli Slobodana Selenića i njegovih "Prijatelja sa Kosančićevog venca", a mi se šunjamo ka jednoj zabitoj, takođe kaldrmisanoj ulici, sve dok pred nas ne pukne pogled koji svi znaju iz legendarnog filma "Maratonci trče počasni krug".

Zgrada se sumorno "ljulja" pritisnuta godinama, drvena taraba smenila je ogradu koja je opasavala dvorište kada je film sniman, a odnekud, kao iz zasede čujemo kako je "ukusan ovaj Pantelija"... Sve je isto, ali i sasvim drugačije.

POGLED SA TERASE

SLIKAR Slobodan Jerinić je vlasnik prizemnog dela kuće, dok je oko spratnog dela vođen desetogodišnji sudski proces. Kako objašnjava Jerinić, čak je postojala ideja da kuća bude srušena, ali sada je sve to zaustavljeno.

U komšijskom razgovoru zatičemo ga sa Grujicom Cimbaljevićem, decenijskim komšijom i poznavaocem novije istorije Kosančićevog venca.

- Bila je to sjajna ekipa glumaca, i svi oni su, sasvim osnovano, otišli u legendu - seća se Jerinić. - Bili su neposredni, dobri ljudi koji su se stalno šalili i smejali radeći svoj posao. Posle sam bio dobar prijatelj sa Borom Todorovićem, znam da je na filmu bio isti kao i u životu. Sećam se i da je cela ekipa volela čašicu, ali tako što bi se družili ceo dan, a onda bi neko naprasno sve prekinuo uz rečenicu: "Dajte, ljudi, da uradimo ovo." I - uradili bi.

Sama kuća napravljena je 1848. godine, a naknadno joj je napravljen i gornji sprat.

Prekoputa je kuća velikog arhitekte i profesora Branislava Kojića, sa čije terase je Cimbaljević imao sjajan pregled snimanja koje se odigravalo pod njegovom terasom. Nedaleko odatle snimani su i kadrovi Kusturičinog "Andergraunda".

Ceo Kosančićev venac mogao bi da ispriča svoju priču, i baš zato smo krenuli u razgovor sa onima koji žele da upoznaju drugo lice Beograda. Politikolog, turistički vodič i vlasnik agencije "Boreas" Aleksandar Marković jedan je od onih koji dočekuju turiste u Beogradu i pokazuju im prestoničke znamenitosti. Ovde, dabome, postoji posebna priča...

PALANKA I METROPOLA

- KOSANČIĆEV venac je prirodna scenografija koja je uspešno "udomila" stotine filmadžija - kaže Marković. - Ambijent je bio savršen i za naše i za strane stvaraoce. Ali ovde postoji još jedan prirodan fenomen. Danas često palanke "glume" velike gradove. Setite se "Zone Zamfirove" u kojoj je Pirot "glumio" Niš. Ovde je sasvim obrnuto - Beograd glumi atmosferu provincije.

Današnjim turistima "kuća Topalovića" deluje potpuno nestvarno. Nije im jasno zašto zdanje izgleda toliko trošno, ako je film podignut na toliko moćan pijedestal. Istina, Marković kaže da stranim turistima ova destinacija nije bliska, baš kao što nije mogao da im bude blizak ni film, ako nisu živeli na ovom podneblju. Zato su Beograđani i njihovi gosti beskrajno zainteresovani za ovo zdanje.

- Gostima je teško, vrlo teško kada shvate da kuća danas ovako izgleda - kaže Marković. - Često misle da se radi o nekoj "turističkoj patki", da se mi samo pretvaramo da smo je zapustili kako bismo im privukli pažnju. U bilo kojem gradu bila bi pretvorena u "Muzej Maratonaca" i verujte da bi ovde došlo mnogo više posetilaca nego u neke popularne muzeje.

A sada ne postoji ni tabla na kojoj bi pisalo da je ovo kuća koja je postojala "dok su još Maratonci hodali zemljom".

- Ova kuća je danas priča o beogradskom životu - zaključuje Marković. - Kada mlad čovek prvi put gleda taj film, doživljava ga kao komediju, smejući se od srca. Kada ga gleda peti put, shvata svu njegovu tragičnu dimenziju koja oslikava život na ovom podneblju. Tako je i sa nama. "Maratonci" smišljaju kako da zarade tako što niko ne radi: jedni preprodaju ukradene kovčege od onih koji ih kradu, svi nešto "muljaju"... Zašto nam je priča toliko "legla"? Evo, dok pričamo kafići su puni nekih ljudi koji dokoni ispijaju kafe i smišljaju šta bi uradili kad bi našli kovčeg s blagom... Slično kao i ekipa pored gajbe s pivom ispred neke seoske zadruge. Svi sanjare kako da dođu do velike zarade preko noći, ne radeći ništa...

ATMOSFERA "FLOJDOVOG DOBA"

PRIZEMNE zgrade i dvorišta u centru grada nekada su pružali sjajan planački kolorit. Naš sagovornik pominje kuću Bilija Pitona, koja postoji i danas na putu ispod Topčiderskog groblja, kao i zdanje iz "Nacionalne klase", u Dositejevoj ulici gde je živeo Flojd kojeg je glumio Dragan Nikolić.

- Takvih ambijenata bilo je bezbroj na Karaburmi, Dušanovcu, Dorćolu... - kaže Marković. - To su bile kuće u kojima je bilo mnogo stanova bez kupatila sa česmom u dvorištu. Svi su se znali, družili i bili upućeni jedni na druge. Danas stanovnici višespratnica najčešće i ne znaju ko su im komšije, sa njima ne dele ništa.