SRPSKI prestoni grad bio je na jezivom udaru početkom Prvog svetskog rata, tokom 1914. i 1915. godine. Tada omaleni Beograd, sa oko 90.000 stanovnika spada na svega oko 17.000 žitelja. Hiljade su poginule, a mnogi su bezglavo pobegli dublje, u unutrašnjost, sklanjajući se od nadolazećeg pogroma.

Tokom prve dve godine ratnog sukoba mučne borbe odnose živote i vojnika i civila, ne praveći razliku. Austrougarska artiljerija ne bira ciljeve, ceo grad bio je meta, a rađa se nova legenda - o žilavosti i junaštvu onih koji su ga branili.

Bezbroj puta rušen, ponovo je na sudbonosnom udaru koji će unakaziti lice Beograda i hiljade stanovnika uputiti ka nebesima.

Knjiga "Zatečeni grad" vraća nas u to vreme, a autori Vladimir Tomić i Danilo Šarenac priređuju sjajnu zbirku fotografija koja dokumentuje ono što ne bismo smeli da zaboravimo.


Slika i priča

NAMERA "Beogradskih priča" nije bila da rečima opisuje ovaj sukob i požrtvovanost naših pradedova, već da pusti fotografiju da ispripoveda ono što je pre jednog veka zapisano na foto-papiru.

Foto-reporter "Novosti" Vojislav Danilov pokušao je, koliko je god to bilo moguće, da zauzme istu tačku koju su zaposedale njegove kolege iz prvih, ratnih godina, pa da tako prikaže sadašnji pogled na nekadašnje položaje naših boraca tokom odbrane Beograda. Na nekim mestima razbujalo se rastinje, na drugim su podignute nove zgrade, ali ipak se jasno vide odredišta gde su bili naši vojnici.

Mnogo je razloga da pogibelj svojih predaka ne prepustimo zaboravu, a jedan je opisao još tridesetih godina prošlog veka rezervni kapetan Milutin Popadić. Šarenac i Tomić kao autori knjige prenose njegove reči, jer je stari ratnik bio razočaran što je Beograd još u tom trenutku, tek dve i po decenije po okončanju sukoba, uveliko počeo da zaboravlja ratna stradanja i da ih potiskuje u svesti savremenika.

- Uređivanjem i širenjem grada ne opstaje nijedna od ključnih karika u čuvanju uspomene na njegovo stradanje - beleži Popadić 1931. godine. - Za 50 godina nikome neće moći da se pokaže da je Beograd preživeo pravu kataklizmu u Svetskom ratu. A molim vas lepo, pođite danas ulicama Beograda i potražite tragove njegovog mučeništva. Nigde ništa! Danas vam Beograd predstavlja jednu miroljubivu varoš na koju izgleda nije bio uperen ni dečji pampurač.

Nekako slično pisao je i Mihailo Živković u knjizi "Odbrana Beograda", govoreći kako su "udaljavanjem od ratnog perioda gradski toponimi ponovo dobijali svoje mirnodopsko značenje". Naši sagovornici ga citiraju.

Rovovi i splavovi

- Rovovi na Adi Ciganliji su zaravnjeni, a ovo ostrvo, (podsećamo, Ada je u to vreme zaista bila "ada", odnosno ostrvo, a jezero je napravljeno tek 1967. godine), nekada među austrougarskim vojnicima poznato kao ozloglašena "Crna ada", ponovo je postalo prepoznatljivo, pre svega kao pritajeno i pristupačno izletište, ne kao isturena i opasna odbrambena tačka".

"Slično je bilo i sa Topčiderskim brdom, nekada jednim od ključnih ratnih položaja srpske vojske. Ratne humke koje su se nalazila unutar samog grada, ali i širom njegove okoline, prekopane su početkom tridesetih godina kako bi kosti srpskih, austrougarskih i nemačkih vojnika bile prebačene u kosturnice ili na uređena vojnička groblja".


Karađorđeva

TAKO Danilo Šarenac i Vladimir Tomić, eksperti Instituta za savremenu istoriju i Muzeja grada pronalaze delikatne podatke iz perioda ovog jezivog ratnog sukoba, a mi se zadržavamo u priobalju Save, kod nekadašnje Carinarnice koju su stariji Beograđani zvali i "Đumrukana".

Strateški gledano, bilo je veoma teško braniti grad okružen rekama i tehnički znatno jače opremljenim neprijateljem, jedino čega nije nedostalo srpskom vojniku bila je - hrabrost.

Ista kuća vek kasnije

Posle jednog veka prošli smo delovima gde su tada naši preci čekali da otpočnu borbena dejstva. U dvorištu u Karađorđevoj 31 pronašli smo mesto gde su, ispred jednog od laguma, naši vojnici napravili ražanj i čekajući sukob obeležavali Svetog Luku. Većina je to učinila poslednji put. Na tom mestu domaćin nam je bio Goran Ilić, koji pokazuje na omanju kuću koja je od podignuta poslednjih decenija i zauzela je mesto gde su sedeli naši ratnici čekajući rat. Oko nje precizno prepoznajemo ambijent koji je ostao nepromenjen do danas.

Na sačuvanim fotografijama snimljenim oko Carinarnice vidimo potporučnika Vladimira Skoblu. Takođe, tu su kadrovi ispred kuće Ljube Krsmanovića, zatim snimci koji su nastali u toku samog sukoba, kao i dvoriše u istoj, Karađorđevoj ulici gde je danas broj 17. Umesto uredno postrojenih vojnika, danas "u stroju" stoje automobili.

Interesantno, kadrovi kuće su gotovo identični i onda i sada. To je jedno od onih zdanja koje nije lako pretrpelo tutnjanje ratova i burnog saobraćaja u Karađorđevoj ulici i značajno je oštećeno i rastreseno. Na snimcima se jasno vidi da u kuću nije ulagano mnogo tokom proteklog veka, pa je, evo, već stotinu godina ista.

Saborna crkva iznad bojišta

ISTO I DRUGAČIJE

OVAKVO koračanje kroz Beograd ume da izgleda kao šetnja kroz nekakav zapušteni vremeplov, koji je očuvao lice grada gotovo istim kao što je to bilo u jednom, gotovo zaboravljenom ratu.

Jedino nanizani automobili, poređani umesto vojnika nagoveštavaju da sve nije isto kao što je bilo. Ili, možda jeste?

Automobili zamenili vojnike

Četa kojom je komandovao kapetan dr Pavlović, a u kojoj su, zajedno s njim, bili Branko Sarić, dr Veselin Čajkanović, Đorđe Lazarević i potporučnik Skobla, danas je, zahvaljujući "Zatečenom gradu" ostala ovekovečena.

Stražari i dalje, negde na nebesima, mirno gledajući dole, ka nama, Beograđanima nekog novog doba.


TREĆINA U PEPELU

BEOGRADSKI Opštinski sud je 1919. godine izdao nalog Beograđanima čije su kuće pretrpele oštećenja u ratu, da svoje domove poprave ili da ih sruše ukoliko je šteta tolika da ih je nemoguće sanirati.

Automobili zamenili vojnike

Naši sagovornici ističu da je Beograd avgusta 1914. godine imao 10.000 objekata, među koje su spadale privatne kuće i zgrade, zatim javna zdanja, kao i fabrike i magacini privrednika.

Posle 15 meseci rata oko 3.000 različitih objekata bilo je oštećeno ili sasvim uništeno.