ODAVNO nije tajna da su naši romski zemljaci s juga Srbije nenadmašni trubači, ali jedna priča koju čujemo u Beogradu vredna je vaskolikog pamćenja.

Zaljubljenik u svoje južnjačko poreklo, Miloš Krstić je beogradski pravnik, ali hroničar u njemu nikada ne miruje, pa je tako bilo i tokom traganja za poreklom prijatelja iz porodice Sejdić. Fejat je odavno postao legenda, ali mu zdravlje ne dozvoljava da sada izađe na binu, pa od 2000. godine ne svira.

Nasledili su ga sin Zoran, unuk Nebojša i praunuk Viktor, koji je za vasrkšnje praznike dorastao tome da dođe u glavni grad i da dobije svoju trubu. Kako bi drugačije i moglo da bude? Fejat je bio prisutan kao vrhunski autoritet koji će prvi da čuje i proceni kako instrument zvuči u rukama mališana.

Krstić je, kao prijatelj porodice i zemljak, pomogao Sejdićima da dosegnu do nekih dramatičnih priča o svom poreklu i časti, i tu počinje i naša pripovest.


GVOZDENI PUK

DEDA Fejata Sejdića zvao se Rustem i bio je jedan od boraca legendarne jedinice koja je prošla kroz sve muke prelaska Albanije i povratka kući u Prvom svetskom ratu.

- Među sačuvanim verodostojnim zapisima koji su posvećeni tom dobu je knjiga "Gvozdeni puk" Dobroslava Turovića - navodi Krstić neke od izvora koje je koristio. - Precizno, Rustem je bio u Prvoj četi Trećeg bataljona Drugog gvozdenog puka "Knez Mihailo" Moravske divizije. Tamo je bio podnarednik i - (šta bi drugo?) trubač. Doduše, tada je postojao još jedan naziv - značar, za čoveka koji označava različite manevre koje vojska treba da ispuni. A to je bila veoma odgovorna pozicija; on je davao znak za odbranu, napad, povlačenje, jednostavno, bio je zadužen za prenos svake važne komande. Koliko je to bio delikatan vojnički zadatak, govori i činjenica da je često bio na udaru neprijateljskih nišandžija. Najlakše je obezglaviti suparnika tako što mu se preseku linije komunikacije između starešina i vojnika, odnosno - prvo treba pucati u onog ko nosi trubu.

Rustem je dobio Karađorđevu zvezdu, najviše vojničko odlikovanje, što govori da je bio veoma hrabar čovek.

TREĆI TRUBAČ RAZLIČITI arhivski zapisi čuvaju i trag o trubaču Neziru iz sela Dugojnice kod Vladičinog Hana. Kako objašnjava Krstić, ime ovog heroja pominje se u priči o Kumanovskoj bici, ali širi podaci, nažalost, nisu sačuvani.

- U noći između 29. i 30. oktobra 1916. godine puk je bio određen da zaustavi neprijatelja koji je nadirao s Kajmakčalana - prepričava Krstić podatke do kojih je došao. - Protivnici su bili Bugari iz Rilske divizije, iskusni, odabrani i krupni ljudi.

Tri puta su te noći protivnici jurišali i tri puta isterivali jedni druge iz rovova. Treći put je bilo najozbiljnije, i baš kada je naša vojska posustala, u odlučnom momentu, poletno i gromoglasno začuo se zvuk trube koji je pozivao na juriš.

Nastavak priče Krstić nam prenosi iz Turovićevih zapisa.

- Po okončanju krvavog obračuna, komandantu Dimitriju Miliću ostalo je zagonetno to po čijem naređenju je oglašen juriš. Posle raspitivanja među oficirima, pred starešinu je izveden Rustem, Ciganin iz okoline Jablanice.

Tobože besan, Milić je pitao ko ga je ovlastio da upotrebi trubu i najavi juriš, a od hrabrog trubača je dobio odgovor: "Kada sam video da će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali..."

Tako je Rustem zaradio prvi orden.


PODVALA S POVLAČENjEM

DRUGA legendarna smicalica veštog trubača dogodila se godinu kasnije, kada su Bugari masovno streljali stanovništvo jablaničkog i topličkog sreza. Ubili su više od dve i po hiljade ljudi i spalili hiljade kuća. Tu vest su borci Gvozdenog puka dobili 1917. godine, dok su bili na Solunskom frontu, a mnogi su bili upravo iz krajeva koje je pokolj direktno pogodio. U jezivom strahu za sudbinu svojih najmilijih, rešili su da se osvete, a trojica vojnika uradila su to krišom, bez znanja komande.

- U kišnoj noći, po nevremenu, Ilija Ilić, Buksan Strugoprutić i Rustem Sejdić sami su otišli prema bugarskim rovovima - pripoveda Krstić. - Na nekoliko mesta presekli su bodljikavu žicu, pažljivo, dok su udarali gromovi, kako zvuk klešta ne bi čuli neprijateljski stražari, a onda su krenuli u ostvarenje suludo hrabrog plana.

Kada su Ilić i Strugoprutić iznenada zasuli bombama bugarske rovove, trubač Rustem Sejdić je prvo svirao za srpsku vojsku "napad", a za bugarsku "povlačenje". Iskusni muzikant se prethodno, krišom, prikradao bugarskom rovu i "skinuo" šta svira suparnički trubač. Nastao je pakao dok su u kišnoj noći Srbi krenuli, naprasno probuđeni pozivom na atak, dok su Bugari, čuvši signal da napuste položaj - upravo to i uradili.

Njih trojica su sutradan dobili orden, lično od regenta Aleksandra Karađorđevića i francuskog komandanta Franša d'Eperea.

Tako je truba ušla u ratničku legendu, mnogo pre nego što su Rustemovi potomci nastavili da je čuvaju kao kultni instrument. Sada je sinonim za radost i veselje, a nekada je zvuk trube podsećao na krv, borbu i ponos. Rustemov unuk Sejat ostao je poznat i po tome što je u dve prilike svirao besplatno: za svoju dušu, i na ispraćajima u vojsku.

U DEDINU ČAST

VOĐA orkestra Fejat Sejdić duže od tri decenije nastupao je u Guči, a pauzu je iznenada napravio 1995. godine. Razlog tome bio je odlazak čak tri člana na vojnu vežbu.

- Njegovi trubači izuzetno poštuju vojsku. U čast deda Rustema, vojni poziv je svetinja. Tako su čak četvorica, na čelu s njegovim sinom Zoranom, bila mobilisana tokom rata 1999. godine, a Fejat je u to vreme sa dva unuka svirao na Brankovom mostu.

AHMETOVA ULICA U BEOGRADU

GOTOVO istu smicalicu Srbi su uradili Turcima u bici na Kumanovu u Prvom balkanskom ratu.

Savremenici tog boja iz 1912. godine smatrali su taj sukob "osvetom za Kosovsku bitku", a tada je u legendu ušao dovitljivi trubač Ahmet Ademović. On je Turcima uradio isto što i Sejdić Bugarima nešto kasnije, u Prvom svetskom ratu.

U Beogradu postoji ulica koja nosi ime Ahmeta Ademovića, a Krstić je tokom istraživanja shvatio da jedna priča veoma podseća na drugu.

* Četiri generacije Sejdića

- Istraživanje ovakvih događaja je vrlo delikatan posao, jer su tokom ratova mnogi podaci i arhivi bili izgubljeni, dok su mnogobrojna predanja zauzela njihovo mesto - dodaje Krstić. - Mnoge podatke našao sam u Vojnoistorijskom arhivu, a ove hrabre ljude jasno pominje i pukovnik Mirko Dobričanin u knjizi "Toplički Gvozdeni puk knez Mihailo". Ono što pouzdano danas znamo jeste to da je Ahmet živeo u Leskovcu i da je do kraja života ponosno nosio svoj orden za hrabrost na reveru. Izgubio je dva sina tokom Drugog svetskog rata, i taj bol je obeležio njegov život.