Beogradske priče: Odežda diplomate u zaboravljenom koferu

ISTORIČAR Dragan Stevanović iz Beograda posvetio se studijama i diplomirao zbog ljubavi prema ovoj nauci, ali i precima o čijem životu je često razmišljao. Posle toga se nikada nije profesionalno bavio istorijom, već je to, kako sam kaže - činio kroz splet životnih okolnosti.

Dok je bio zaokupljen drugim profesijama, pred njega su stizali neki krajnje neobični predmeti, koje je iskusno oko istoričara brzo prepoznavalo. Kao da ga je neki usud vraćao na neočekivana mesta i među čudne objekte i dogodovštine koji su još nešto imali da kažu, ma kako da je vreme njihovog nastanka davno prošlo.

Ovo je priča koja ujedno govori o našem najvišem divljenju i poštovanju prema velikanima, kao i o najčudnijem putu koji mogu da imaju dragocenosti iz naše, iovako burne prošlosti.

Posle ove priče verujemo da će čitaocu biti prepoznatljivo kako neki događaji mogu da se zamrse samo u ovoj, čudnovatoj zemlji.

ROJALISTA

- STARICA iz komšiluka bila je dobronamerna dama koju je nekoliko puta posećivao jedan stariji gospodin - počinje priču Stevanović. - Slučajno sam se upoznao s njim i zapodenuli smo razgovor o prošlosti, precima, Nemcima, partizanima, četnicima... Posle nekoliko susreta osetio sam da me tajanstveni starac uvažava, ali da je veoma obazriv. Sećam se, jednom me je "testirao" tobože ovlaš upitavši znam li ko je bio četnički vojvoda koji je bio zadužen za rasinski kraj. Prethodno sam se bavio tom temom, i odmah sam odgovorio da je to bio vojvoda Vidović. Drugo delikatno pitanje bilo je znam li da je predsednik predratne vlade Milan Stojadinović napisao vrlo retku i neobičnu knjigu, a ja sam je imao kod kuće i znao da se zove "Ni rat ni pakt", pa sam mu je uskoro doneo.

To je bio početak neočekivanog, a divnog prijateljstva. Predstavio mi se kao Dragan Adžić i video sam da je vredan pažnje i poštovanja.

Stevanovića sagovornik nedugo zatim poziva u goste, na jedno posebno mesto u okolini Gornjeg Milanovca. I ovaj, ne budi lenj, krene na put.

- Došao sam u zabit protkanu neprohodnim putevima, on me je prvo upoznao sa familijom, a zatim reče: "Idemo da ti pokažem jedno posebno mesto". Na moje zaprepašćenje izveo je američki džip "vilis" i posadio me na suvozačko sedište. Bili smo između sela Jablanica i Lunjevica, među brdima oko Gornjeg Milanovca. Posle one, prve, domaćinske rakije pitao sam se šta me je ovo zadesilo i u kakvu sam vremensku rupu upao. Ali, to nije bilo sve, starina me je odveo na veoma nepristupačan proplanak, pokazao mi je ostatke trošne kolibe i ponosno rekao: "Ovde smo čuvali Dražu od trenutka kada ga je kralj proglasio za ministra u otadžbini".

Poslednji test koji je Stevanović prošao bio je uz čašicu rakije, kada ga je oslovio zdravicom "Zdrav si", a ovaj mu odgovorio "Od Boga ti zdravlje".

- Jedan deo mog porodičnog stabla bio je duboko vezan za partizane, a drugi za četnike - objašnjava Stevanović. - Trudim se da razumem i jedne i druge u žestokom spletu istorijskih okolnosti u kojem su postojali. Lično, u srcu sam rojalista, ali to nije važno za ovu priču. Bitno je to što je moj sagovornik bio čovek koji je kao mladić bio običan vojnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, pa je pred kraj rata samo čudom izbegao streljanje. Posle su ga, kao školovanog inženjera pozvali da bude u vojsci nove države, na šta je on pristao. Saznao sam iz njegovih priča da je tokom karijere bio zadužen za vrlo važne međunarodne vojne poslove i pregovore vezane za jugoslovensku trgovinu oružjem, a kada je došla penzija i poodmaklo životno doba, imao je još jednu tajnu koju ni sa kim nije mogao da podeli.

Naš sagovornik je svestan da je njegov domaćin bio odan novoj državi, ali je u duši ostao duboko veran kralju i sistemu koji ga je odškolovao i poslao ga na životni put.

POKLON

DIVEĆI se spletu okolnosti koji mu je podario ovako dragocen istorijski predmet, Stevanović odlučuje da ga podari srpskoj deci.

- Uniforma bi mogla da bude otkupljena za basnoslovan novac ako bih je ponudio kolekcionarima na nekoj aukciji, ali mi to nijednog trena nije palo na pamet - kaže Stevanović. - Hteo sam da je podarim uglednoj instituciji koja bi je čuvala kao eksponat. Besmisleno je da stoji negde kod mene, pa da je ne vidi niko. Samo tako ne bi mogla da ispriča priču zbok koje je nastala, a naši naslednici ne bi mogli da saznaju koliko je važna. Zato sam krenuo put zvaničnih institucija koje bi umele da cene Dučićevu specijalnu ceremonijalnu odeždu.

Stevanovića tek tada čeka avantura kojoj se nije nadao. Logično, put ga je naveo ka Trebinju, gde se nalazi Muzej Hercegovine. U ovaj grad su preneti posmrtni ostaci velikana 2000. godine iz Libertvila, u SAD. Po Dučićevoj želji, koja je najzad ostvarena, sahranjen je u rodnom mestu 57 godina pošto je preminuo u Americi.

Predmeti velikog pesnika čuvaju se u Trebinju, grad je ponosan na svog velikog pretka i logičan put koji ga je vodio ka ostvarenju cilja bio je ka ovom hercegovačkom gradu.

- Tamo sam bio 2012, potom i 2013. godine. Prvi put Muzej je bio zatvoren nedeljom, ostavio sam uredno napisanu poruku zalepljenu na vrata sa mojim brojem telefona i objašnjenjem šta je to što imam za njih. Niko mi se nije javio. Ponovio sam to i drugi put, jednu godinu kasnije. Prošao sam isto.

- Poznavao sam neke ugledne sveštenike i konačno napravio kontakt sa grupom gradskih čelnika. Saslušali su me i ponudio sam im dragocenu odeždu kao poklon, sa samo dva uslova. Prvi je bio da pored eksponata koji bi bio izložen u muzeju napišu ko im ga je pokonio, a drugi da mene i moju decu, kada dođemo u posetu, grad Trebinje časti - jednom kafom o svom trošku! Nisu mi se javili.

Konačno, ova priča završava za stolom u jednom beogradskom kafiću, za kojim Stevanović zatiče Emira Kusturicu.

- Prišao sam velikom režiseru i uljudno mu se predstavio objasnivši šta imam. Pažljivo sam mu skrenuo pažnju da nisam nekakav lokalni ludak, jer je prirodno da ga kojekakvi ljudi opsedaju. Moj predlog je bio da uniformu podarim Kusturičinom Drvengradu na Mokroj gori, kada već Trebinjci nisu pokazali interesovanje za nju. Onako, u brzini, obradovani Kusturica je svom sekretaru, koji je bio sa njim za stolom, dao nalog da zapiše moj broj telefona, sa namerom da ostanemo u kontaktu i ostvarimo ovaj lep plan. Na tome je i ostalo.