Beogradske priče: Brza pošta kneza Miloša

U DAVNA vremena, "još u staroj srpskoj državi bilo je knjigonoša koji su nosili pisma, po potrebi, s jednog kraja na drugi, ili iz jedne države u drugu". Ovo je citat iz starog časopisa "Nova iskra", objavljenog 1902. godine, koji za "Beogradske priče" izdvaja istoričar umetnosti Nikola Kusovac, vodeći nas u nastanak poštanske službe u našoj državi.

Kusovac nam ističe i tri varijante slike koja nosi naziv "Tatarin i surudžija", koje će od srede, 13. aprila biti izložene u galeriji "Dar Mar" u Ulici kralja Petra u Beogradu. Kusovac ističe neobičnu tradiciju da jedna mala galerija ima nesvakidašnji običaj da posveti pažnju samo jednoj slici. Ovog puta je važnost ovog dela ogromna, a javnosti su šire poznata dva nacrta, od kojih je treći, najvažniji, pripremljen i publika ga može videti od srede.

CARIGRADSKI DRUM

- Kada su Turci osvojili Srbiju, izdelili su je na pašaluke, pašaluke na sandžake, a sandžake na kadiluke, a da bi održavali vezu sa upravom u Carigradu, uredili su i poštu - vraća nas Kusovac u istoriju. - Na čuvenom Carigradskom drumu, oni su na svakih pedesetak kilometara podizali po jednu stanicu, takozvanu mezulanu. Tamo su poštonoše ili tatari, kako su ih još zvali, ostavljali surudžijama donetu poštu, preuzimali lokalnu, menjali konje...

U vreme kneza Miloša, takvih mezulana je u Beogradskom pašaluku bilo tri. Prva je, dabome, bila u Beogradu, druga u Palanci, a treća u Jagodini.

- Do Carigrada se nizalo 17 takvih odmorišta, od Ražnja, Niša, Pirota, Sofije, pa nadalje. Taj put se u ono vreme prelazio za propisana oko 183 časa, odnosno od sedam do 10 dana "tatarskog teranja", kako se onda govorilo. Ukoliko bi nosili posebno dobre vesti, tatari bi osnovano mogli da se nadaju velikim nagradama, pa bi ubrzavali svoje putovanje koliko god to mogu i konji i oni da izdrže.

Iskusni istoričar umetnosti posebno nam skreće pažnju na sliku koja prikazuje tatarina na konju.

- Konjanik je bio Rista Prendić, a tu je bio i njegov surudžija, pratilac ovlašćen da mu na putu između dva odmorišta pomaže - dodaje Kusovac. - Njegova briga bila je i obezbeđivanje hrane, smeštaja i zamena konja.

Ova slika bila je neobično važna još knezu Mihailu Obrenoviću, koji je i naručio njenu izradu.

UMETNIK

- Autor je bečki slikar i litograf Karl Gebel. On je prvi put došao u Srbiju još 1861. godine na poziv knežev, a sve upućuje na zaključak da je sarađivao još sa Anastasom Jovanovićem, poznatim srpskim fotografom, slikarem i maršalom na dvoru Miloša Obrenovića i potom njegovih naslednika Mihaila i Milana, te da ga je on preporučio mladom srpskom suverenu.

Očigledno je da je knez, evropejac po obrazovanju i sklonostima, želeo da ukaže na važnost jedne temeljno značajne državne službe kakva je bila i ostala pošta. Zato nije čudo što "Nova iskra", uz reprodukciju slike iz poseda kralja Aleksandra Obrenovića, očito urađene 1867, za potrebe kneza Mihaila, objavljuje i poduži članak pod naslovom "Pošta kneza Miloša".

- Mladi knez Mihailo je veoma držao do uređenja poštanske službe. O tome svedoči Zakon o poštama, koji je potpisao januara 1866, ali i prve marke štampane tokom maja i juna iste godine. Zatim i tri za njega rađene varijante slike sa predstavom tatara i surudžije na putu.

Najmlađa od slika je potpisana 1867, a poznata je samo po reprodukciji u "Novoj iskri", dok su druge dve sačuvane varijante nastale znatno ranije, 1861. godine. Upravo njima posebnu pažnju poklanja naš sagovornik Nikola Kusovac.

STARI GRAD

- Manja od njih je urađena tehnikom gvaša, i do sada je bila uglavnom nepoznata - dodaje naš sagovornik. - Na njoj su takođe prikazana dva jahača i tri konja koji su tek malo odmakli od grada. Po svemu sudeći nalaze se na potezu između Terazija i Tašmajdana, zaklanjajući vidik ka Dorćolu i Dunavu. Na trećoj, većoj varijanti koja se čuva u beogradskom PTT muzeju, prikazani su sa najviše detalja u odnosu na okolinu, likom lako prepoznatljiv tatar Rista Prendić, tada šezdesetogodišnjak u punoj zrelosti, otac sedmoro dece, kao i njegov mladi surudžija koji vodi konja sa poštom.

Na ovoj varijanti se vidi deo Dorćola sa više džamija i Dunav između Ušća i današnjeg Pančevačkog mosta. Neposredno iza Prendićevih leđa vide se drugi jahači na istom drumu, kao i deo Beograda sa Kalemegdanom.

Gebel je bio rado viđen gost na dvoru kneza Mihaila, pa je opet boravio u Srbiji 1881, ali tada na poziv Milana Obrenovića. Tog puta su njegova dela bila usmerena na društveni život i izgled srpske prestonice.

PEŠAČKA DISTANCA

RASTOJANjE između dve mezulane bilo je približno 50 kilometara, i osim na konju, putnik namernik je mogao da ga prođe i peške.

Procena, kao i stari zapisi govore kako je za takvo rastojanje bilo potrebno oko 11 do 12 sati pešačenja.

TRAGIČNA SUDBINA ZBIRKE

- MLADI srpski kralj Aleksandar Obrenović zasigurno je znao šta je dobra slika - tvrdi Kusovac. - On je bio sin likovno veoma dobro obrazovanog kralja Milana i naslednik i tvorac vredne, ali posle Majskog prevrata 1903. rasturene i delimično uništene umetničke zbirke.

Naš sagovornik podseća na to da je Paja Jovanović poznatu istorijsku kompoziciju "Takovski ustanak" 1895. uradio za "privatnu galeriju Njegovog veličanstva". Šta se sve nalazilo u toj privatnoj galeriji, i šta se s njom dogodilo posle prevrata, ostalo je prekriveno velom tajne.

- List "Pravda" pominje u martu 1905. da se u Beču pripremala "licitacija svih stvari kralja Milana i kralja Aleksandra", a da su na prodaju bili ponuđeni, pored nameštaja "srebro, posuđe, srpski, turski i persijski ćilimi, slike raznih svetskih umetnika, kao svi pokloni koje su oba srpska kralja dobili od stranih vladara, a najviše od sultana".

Stvari koje su se našle u katalogu ugledne bečke kuće "Doroteum" bile su procenjene do 800.000 ondašnjih dinara, a domaća štampa ističe kasnije da su prodate samo slike manje vrednosti i da je za njih dobijeno oko 5.000 kruna.