Beogradske priče: Akordi varoške prošlosti

DAVNE 1879. godine osnovano je Srpsko-jevrejsko pevačko društvo u Beogradu, koje žitelji glavnog grada danas poznaju kao Hor "Braća Baruh".

Poznati svetski stručnjak Džošua Džekobson, koji spada među najveće poznavaoce ove vrste muzike, smatra da je beogradski ansambl jedan od najstarijih jevrejskih horova na svetu koji i danas traje!

O tome pričamo sa Stefanom Zekićem, dirigentom u Narodnom pozorištu i ovom horu. Mladi umetnik, baš kao i njegov brat Vuk, koji je sjajan bariton, jasno obeležavaju nastupanje mlađe garde koja našim muzičarima trasira put ka svetskim binama. Dok Stefan diriguje, Vuk je solista, kako u Pozorištu, tako i u horu.

Raspevani i druželjubivi

- U Beogradu je starije samo Prvo beogradsko pevačko društvo, osnovano 1853. godine - kaže Zekić. - Srpsko-jevrejsko pevačko društvo nastalo je kao simbol najveće dobrodošlice sugrađanima koji su uglavnom bili sefardskog porekla. To su bili Jevreji koji su prognani iz Španije u 15. veku i raselili su se širom Evrope. U Beogradu su se osećali kao kod kuće.

Podsećamo, tokom proteklih vekova, Jevreji su bili neka vrsta zaštitnog znaka dela Dorćola koji su zvali Jalija, ali nisu isključivo bili nastanjeni samo u tom delu grada. Kako je beležila Divna Đurić Zamolo, "Jevrejska mala, ili mahala obuhvatala je deo Jalije oko Jevrejske ulice". To je podrazumevalo deo Dorćola od Ulice cara Dušana do Dunava.

- Mnogi hroničari starih zbivanja u prestonici beleže kako su Beograđani, bez obzira na naciju bili veoma druželjubivi, pa se znalo da Jevreji dolaze kod Srba na slavu, dok bi, zauzvrat, Srbi odlazili u goste kada su bili veliki jevrejski praznici. Tako je Purim predstavljao veliku svetkovinu praćenu maskenbalom, i uvek je imao šarolik karakter sa interesantnim mešanjem različitih kultura, a i Hanuka je bila lepo obeležavana.

Vreme u kojem su nastajala pevačka društva bilo je oštro patrijarhalno, pa je tako bilo i kada je nastajao ovaj hor. Zato je prve decenije svog postojanja proveo kao muški, dok su dame počele da učestvuju u nastupima sa svojim kolegama tek dve decenije po osnivanju, pa je i društvo dobilo novi deo imena - "Mešovito pevačko društvo". Kao nekad, Srbi i Jevreji su i danas zajedno u ovom horu.

- Istina, posle Drugog svetskog rata, mnogi Beograđani koje su zvali i "Srbi Mojsijeve vere" napustili su grad i otišli za Izrael - dodaje Zekić. - U ratnim godinama mnogi su nastradali ovde pod oštrom nacističkom čizmom. Sledeći veliki talas Jevreja koji odlazi iz našeg grada bio je krajem devedesetih, posle ratnih događanja i NATO bombardovanja.

Humanitarni koncert

Muzika starog grada

JOŠ u vreme kneza Miloša, otpuštanjem stega kojima su Turci čvrsto držali Beograd, počinju prvi koraci koji nas vode ka evropskoj muzici.

Prvi klavir, doduše, stiže u Šabac, posredstvom jedinog pismenog Obrenovića na vlasti, gospodar Jevrema, a uskoro je u Srbiji i Jozef Šlezinger, čovek zadužen za "dvorsku muziku", odnosno "kapelmajstor", kako mu je bila titula, po uzoru na evropske.

- Šlezinger je bio češki Jevrejin, koji je prvo došao u Šabac, pa zatim u Kragujevac, gde je Miloš stolovao, da bi proglašavanjem Beograda za glavni grad i on došao ovde. Bio je osnivač "Knjaževsko-Srpske bande" a pojam "banda" je još dugo ostao sinonim za muzički sastav. Štaviše, još decenijama su Srbi, po navici, svakog dirigenta zvali "Šlezinger".

Kako objašnjava Zekić, naša muzika i znanje o njoj napreduju neobičnom brzinom, s obzirom na to da smo bili dugo pod otomanskom vlašću i da zvuci sa Zapada nisu lako dopirali do Beograda. Pa ipak, kako on kaže, neobično brzo smo usvojili i učili ono što je postojalo u Evropi, a po njemu je možda najupečatljiviji deo tog razvoja doba između dva rata, kada su naši velikani takozvane Praške škole, po povratku u zemlju, osnovali Muzičku akademiju 1937. godine.

- Neobično sam počastvovan što sam član i Narodnog pozorišta - zaključuje naš sagovornik. - Među zidovima te institucije sačuvana je nestvarna energija muzičara i glumaca koji su stvorili kulturu i umetnost ovog grada.

Stefan Zekić

MENSA I POZORIŠTE

MEĐU Beograđanima koji vole i poštuju klasičnu muziku postoji prilično brutalna, ali slikovita izreka, koja poredi pozorišnu publiku sa članstvom u MENSA (popularno međunarodno udruženje onih čija inteligencija nadmašuje koeficijent 148).

Ovih, superinteligentnih, kažu, ima oko dva odsto u svetu, a u Narodno pozorište stiže samo jedan procenat Beograđana.

LjUBAV NA SCENI

NE postoji humanitarna organizacija ili fond za nezbrinutu decu na čijim skupovima nije pevao Hor "Braća Baruh". Kako objašnjava Zekić, po broju nastupa ovaj ansambl je prvi u našem gradu, sa dobrom inostranom reputacijom koja je krunisana svojevremeno i u Karnegi holu.

- Okupljamo sedamdesetak članova, i to su ljudi iz najrazličitijih branša - zaključuje Zekić. - U poslednje vreme nam je prišao veliki broj studenata što me je prijatno iznenadilo. Pevanje u horu predstavlja ogromno zadovoljstvo za umetnika, ali bi bez ljubavi i strasti prema ovakvom nastupanju i druženju sve bilo nemoguće.

"LENČUGA" U ORKESTRU

DO danas je ostala sačuvana anegdota iz vremena kneza Miloša, koju šarmantno ume da ispriča dama koja je upravnik ovog hora Branka Cvejić Mezdej, poznata široj javnosti i kao dugogodišnji predsednik Beogradske filharmonije.

Na stručnim seminarima na kojima učestvuju i predstavnici ovog hora, priča govori o neukom knezu koji je slušao orkestar u kojem je, dabome, bio i jedan muzičar za udaraljkama. Vladar je pitao da li je taj čovek plaćen kao i svi drugi članovi orkestra, i pošto je čuo potvrdan odgovor, ostao je da se iščuđava zašto onda ne svira sve vreme, kao i svi drugi članovi ansambla.