Beogradske priče: Teški ronioci na dnu reke

BEOGRAĐANI, posebno oni koji žive pored gradskih reka, često se vraćaju među stare brodare i njihova sećanja. A tamo se, bogme, nakupilo interesantnih i šarolikih priča. Naša putanja vodila je među eksponate Muzeja nauke i tehnike koji su nas podsetili kako je nekada izgledalo ronjenje u potrazi za nekim, možda zaboravljenim varoškim blagom, ili potrebom da se na dnu Dunava i Save nešto dodirne i ponovo podigne na svetlo dana.

Autor ovog dela izložbe je arheolog mr Gordana Karović, a tamo nas čekaju različita sidra, od kojih je najstarije iz rimskog doba, pre oko 2.000 godina.

Ovim delom postavke dominira figura teškog ronioca, čija oprema je, u međuratnom periodu imala ogromnu težinu.

Kako bi ronilac mogao na dnu da obavlja svoje zadatke, morao je da ima na nogama posebno otežane cipele od po 20 kilograma, specijalne pumpe bi mu doturale vazduh u skafander kroz cev, a ukoliko bi i tako opterećen počeo da pluta ka površini, imao je i dodatne tegove koje bi mu spuštali na ramena i grudni koš.

- Brodski telegraf olakšavao je komunikaciju kapetana sa posadom iz potpalublja - pokazuje nam ovu spravu domaćin ovog muzeja Ana Simić. - Na taj način bi izdavao komande vezane za brzinu i potrebne poslove na brodu.

Tako je, pre jednog veka, bilo moguće i ronjenje po dnu reka, kao i komunikacija između komandnog mosta i potpalublja u doba kada električna struja još nije bila uobičajena.

Stari brodari su se dobro snalazili na reci i ispod nje i davno pre nego što je došlo današnje, tehnološko doba.