Beogradske priče: Kolevka zaljuljana na Trgu Nikole Pašića

POČETAK Bulevara kralja Aleksandra nekada je bio na granici sa Terazijama, kod Igumanove palate. Tom trasom je išao tramvaj, tokom godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu.

U ovaj vremeplov uvodi nas Milutin Nikolić, stari varoški gospodin, čije detinjstvo je vezano za kuće koje su nekada bile na današnjem Trgu Nikole Pašića. Vodi nas u šetnju današnjim trgom i pažljivo gleda na pločnik na ulazu u Dom sindikata, a onda trijumfalno spušta ruke i kaže: "Evo, tačno na ovom mestu sam rođen pre 88 godina!"

Tu je bila kuća u zaleđu ugostiteljske radnje njegovog oca Nikole, a prostor današnjeg trga bio je oivičen zgradama, uglavnom radnjama iz pravca Dečanske ulice, dok je deo preko puta Igumanove palate bio odvojen za pekaru, očevu "narodnu kuhinju" i veliku zgradu suda. Nešto dalje, na uglu preko puta Agrarne banke u kojoj je danas Muzej istorije Jugoslavije bila je legendarna kafana "Topola".

Samo klaker

- NA samom uglu prema Terazijama bila je pekara porodice Srbinović, čiji sin Mladen je postao poznati slikar i akademik - kaže Nikolić. - Odmah pored bila je "narodna kuhinja" mog oca. Svakodnevno je goste čekala supa, hladno predjelo, kao i desetak kuvanih jela. Od pića je služen samo klaker, dakle alkohola nije bilo. U ono vreme bilo je dovoljno kafana u komšiluku, pa su kod nas dolazili samo radi jeftine i kvalitetne hrane.

Tako je bilo tridesetih godina, a Nikolić se seća svog detinjstva, jer je tada bilo nekoliko važnih gradilišta u centru grada. Zato su od podneva do 13 sati u očev restoran uglavnom dolazili radnici koji su radili na izgradnji zdanja Skupštine, Igumanove palate i, kasnije, "Albanije", a kada bi oni otišli, stizali su činovnici iz okolnih kancelarija. Po podne bi kuvar već spremao zapršku za sutrašnja jela, koja bi završavao u rano jutro, oko pet sati, na šporetu na drva širokom oko pet-šest metara.

- Tokom popodnevnih priprema za sutrašnji dan stizao je i mlekadžija iz Pinosave. Kada obavi svoj posao, u prazne kante za mleko sipali bismo mu ostatke hrane koja nije utrošena tog dana i on ih je koristio za pomije kojima bihranio svinje, tako da ništa nije bacano.

Odbornička legitimacija

U kuhinju Nikole Nikolića svraćali su i Moša Pijade i Aleksandar Ranković, u doba kada domaćin nije ni slutio da će njih dvojica biti čelnici nove, komunističke države, posle prevrata u Drugom svetskom ratu. Moša je iz advokatske kancelarije svraćao u popodnevnim satima, a Ranković je prvo bio šegrt, pa kalfa u ćurčijskoj radnji u Balkanskoj ulici.

- Radnja na početku tadašnje Ulice kralja Aleksandra 3 bila je na tom mestu do 1939. godine, kada je ruše a počinje izgradnja zdanja u kojem se danas nalazi Pozorište na Terazijama - kaže Nikolić. - Sećam se jedne neobične ceremonije tokom polaganja kamena temeljca. Izvođači su počastili sve prisutne svežom jagnjetinom, a onda je jedan čovek crvenom tečnošću iz velike kante zalio temelj. Pitao sam se šta je to, dok nisam dobio odgovor da se radi o krvi zaklanih životinja.

Ovo je, očigledno, bio stari očuvan paganski običaj, kada je krv "hranila" kućne duhove koji bi, udobrovoljeni "štitili" novoizgrađeno zdanje.

- Tada smo preselili narodnu kuhinju na ugao Dečanske i Nušićeve ulice, da bismo zatim prešli u Mekenzijevu, koja je u to vreme nosila ime Cara Nikole, i tamo smo preživeli okupaciju.

Policijski čas

TEŠKA, ratna vremena, Milutin Nikolić uglavnom pamti kroz jasne slike nemačkih es-es patrola, policijskog časa od deset do šest sati ujutru, i spuštanja roletni i zamračivanja kako bi krišom slušali radio sa zabranjenih radio-stanica.

Dobro pamti i savezničko bombardovanje 1944. godine. Već je bio mladić i savršeno se seća kako su Beograđani iz njegovog kraja bežali mahom iz centra prema Autokomandi, pa zatim naviše, ka Avalskom drumu, dok su drugi jurili Ustaničkom ulicom, pa bi ostajali u Šumicama gde bi čekali da avioni prospu svoj ubitačni teret. Tamo je bila velika poljana na kojoj bi se tiskale hiljade ljudi.

Ugostitelj Nikola Nikolić

- Na vrhu "Albanije" Nemci su imali topove protivavionske odbrane. Prvo bi se nad gradom čule sirene koje pripremaju uzbunu, a to je značilo da su bombarderi viđeni negde iznad Crne Gore, da bi, kada dođu do Kosmaja i Avale nastupala "prava" sirena za uzbunu. Gledao sam kako se jasno odvaja deo eskadrile koja je odlazila da bombarduje naftna polja u Rumuniji, dok bi ostatak sipao bombe po Beogradu.

Dolazak ruskih i partizanskih snaga naš sagovornik pamti kroz izmešana osećanja sreće, nade i razočaranja. Kada se svega danas seti, bilo je mnogo argumenata "za" i "protiv" partizana, ali i "za" i "protiv" četnika.

- Nedugo posle oslobođenja 1944. godine, Beograd je opustošio i gotovo da u njemu nije bilo mladih muških glava. Preko noći doneta je odluka da se granica punoletstva spušta sa 21 na 18 godina i cela generacija je mobilisana za Sremski front. Koliko ja znam, oko 30.000 mladića iz Beograda i okolnih sela tada je stradalo. Posle rata sam se oženio u 20. godini. Nije to bilo čudo. U to vreme bilo je znatno manje mladića nego devojaka u gradu, jer je muška populacija bila desetkovana zbog rata.

Kako šarmantno pripoveda naš sagovornik, vremena su bila takva da su devojke grabile valjane prilike koje bi im se ukazale.

- Nije bilo retko da devojke odbegnu od kuće. To su bile takozvane otimačine, ali su bile dobrovoljne. Mladi su bili nestrpljivi da ostvare svoju ljubav, a devojke bi često "preskakale" onaj uvreženi običaj da njihovi roditelji prvo upoznaju porodicu mladoženje, nego su pribegavale "skraćenom postupku", kako im dobra prilika za udaju ne bi promakla.

Predratni početak Bulevara kralja Aleksandra

Bioskopi moje mladosti

MLADI Beograđani u predratno i rano posleratno vreme bili su opčinjeni pokretnim slikama, i tako Milutin Nikolić jasno pamti jednu od najvažnijih mladalačkih atrakcija svog doba. To su bili bioskopi.

- Imao sam šest ili sedam godina kada je, tridesetih godina na Terazijama bio bioskop "Metropol". Repertoar je bio uglavnom sačinjen od kaubojskih filmova, a menjao se jednom nedeljno. Pamtim junake poput Toma Miksa, Žorža Obrajena i Kena Majnera, dok je pred rat zvezda bio Dik Foran. Ovo su imena koja sam ja zapamtio i tako smo ih izgovarali, a možda su sećanja "umrsila" i poneku grešku u preciznom izgovoru imena tih likova.

Preko puta Dvora, u Ulici kralja Milana pre rata je bio bioskop "Koloseum", kojem su nove vlasti promenile ime u "Zvezda".

- Tamo sam se osećao kao kod kuće, išao sam svake nedelje sa bratom i uvek kupovao karte za 32. red, prvo i drugo sedište levo! I sada se toga jasno sećam. Tu su karte koštale dva i po dinara, u središtu sale četiri, a u loži pet. Tamo su prikazivani porodični filmovi, a još pamtim nestašluke Mikija Runija, koje smo sa pažnjom pratili. Ispred bioskopa bila su dva uska izloga u kojima je bio plakat, a ako unutra stave i Popajev lik, znači da nas "časte" i crtanim filmom! Bioskopska projekcija izgledala je ovako: prvo ide reklama, zatim vesti, pa crtani. Onda je pauza od nekoliko minuta da bi razvodnici uveli u salu gledaoce koji su zakasnili, i zatim počinje projekcija.

Stara zgrada suda

Samo je bioskop "Balkan" ostao nepromenjenog imena posle rata, inače u Bezistanu je bio "Novaković", a iza hotela "Kasina" istoimeni bioskop. Prvo su i hotelu i mestu za projekcije promenili ime u "Kozara", ali su hotelu ubrzo vratili staro ime, dok je bioskop decenijama kasnije nosio ime koje su mu podarili partizani.

- "Jadran" na Trgu Republike je pre rata nosio naziv "Uranija", a "20. oktobar" u Balkanskoj ulici je imao dve sale i zvao se "Luksor". U vreme pedesetih, kada je izašao legendarni film "Bal na vodi" sa Ester Vilijams, obe sale su bile prepune tokom tri meseca i sa četiri predstave dnevno.

To je bio kult bioskopa u starom Beogradu.

To je sećanje Milutina Nikolića, od rođenja na današnjem Trgu Nikole Pašića, do detinjih i ratnih događaja koje je proveo u našem gradu, precizno iscrtavajući slike koje su danas mnogima samo "puka" istorija, a njemu vraćaju ljubav prema mestu gde je stasavao.

MOŠA I NACIONALIZACIJA

UGOSTITELj Nikola Nikolić imao je tri omanje kuće na Voždovcu, koje su imale stanove za izdavanje. Posle rata došla je nacionalizacija i naprasno je došla specijalna komisija da mu otme sve što je stekao, ostavivši samo mali stan za Nikolićevu porodicu.

- Otišao je u Prezidijum, kod Moše Pijade i rekao službenicima da ga predstave - pripoveda njegov sin Milutin. - Zaista, ovaj ga je primio, uz reči kako "je sve što mu se dogodilo narodna volja".

Iskusni ugostitelj podsetio je svog gosta na vreme koje je proveo kod njega, a sve je zaključio rečima: "Mošo, završili smo razgovor, lepo si me primio, više mi nikada ne trebaš u životu".

- Posle jedne godine, nekako se opet pojavila ista komisija i konstatovali su kako moj otac ima tri manja stana i da ta imovina nije podložna nacionalizaciji - seća se Nikolić. - Valjda je i Moši proradila savest.

Preci u Dečanskoj ulici

TRAMVAJ I BATINE

TRIDESETIH godina na ulicama u centru nije bio neobičan prizor prolazak tramvaja-cisterne, koji je služio za pranje ulica. Jaki šmrkovi iz vozila bi lako očistili nečistoću, ali Milutin pamti jedan neprijatan događaj iz detinjstva.

- Vozač me nije video i jakim mlazom me polio vodom. Bio sam ljut, trčao sam za njim Terazijama i psovao koliko me je grlo nosilo. Posle je moj otac čuo da sam ovako nepristojno reagovao i sačekale su me batine. Imao je dobru dušu, ali je bio strog i pravičan. Majka je vikala: "Ne tuci mi dete!", a on je odgovarao: "Pa, valjda je to i moje dete". Ali, pravda je morala da bude namirena. Nikada to nisu bile ozbiljne batine, već više uputstvo šta ne treba da radimo i kako da stasamo u ozbiljne i uvažene ljude našeg grada.

Sećam se da sam isto tako bio burno opomenut kada me je jedan od očevih prijatelja video kako zviždućem ulicom. I to se u ono, predratno vreme, smatralo vrlo nepristojnim i gotovo raskalašnim ponašanjem.