Beogradske priče: Kako smo peške prelazili Savu

PRIZOR u kojem neko prelazi zaleđenu Savu ili Dunav Beograđani nisu videli već nekoliko desetina godina. Mlađim sugrađanima bi takav kadar izgledao bezmalo neverovatno, ali on u predratnim godinama, kao i u doba Drugog svetskog rata nije bio nimalo redak.

Štampa onog vremena beleži kako su požrtvovani poštari prenosili u džakovima poštu između Beograda i Pančeva, tako što su prelazili peške preko ledene ploče, budući da je most koji i danas nosi ime Pančevački bio srušen na samom početku velikog svetskog sukoba 1941. godine.

Istina, na nekim mestima led je bio deblji i pouzdaniji za pešaka ili saonice sa konjskom vučom, dok bi na drugim bio tanak i postojala je velika opasnost da pešak upadne u hladnu vodu ispod ledene kore, a tada bi bio životno ugrožen, jer bi mu temperatura tela naglo opadala, a davljeniku bi bilo teško prići, pošto bi led mogao da propadne i ispod onih koji bi pokušali da priteknu u pomoć.

Ako ćemo precizno, meteorolog Časlav Stanojević podseća na to da je najhladnija zima u Beogradu bila ona 1928. i 1929. godine, kada se živa u termometrima spustila na rekordnih 25,5 stepeni ispod nule. Te godine je prosečna temperatura u januaru iznosila 4,1 stepen ispod nultog podeoka.

Baš u to doba saonice na Savi nisu bile retkost, štaviše, reka je bila pogodna za prelazak na ovaj način puna dva meseca.

1941. Prelazak Dunava

Kako su naši stari znali na kojem mestu je zaleđena reka pogodna i bezbedna za prelazak? Na to pitanje odgovara kapetan rečne plovidbe Petar Antić, koji je od starijih kolega naučio jedan nesvakidašnji način za testiranje bezbednosti prelaska. Naime, Antić kaže da su stari Beograđani preko zaleđene reke puštali lisice.

Kada bi životinja pretrčala sa jedne na drugu rečnu obalu, znali su da je trasa kojom je lija prešla potpuno bezbedna, pa da čak i konjanik spokojno sme da pređe na drugu stranu upravo istim putem.

1939. Staro sajmište

Sačuvani kadrovi beogradskih fotografa beleže predratne i ratne kadrove u doba kada bi zima okovala grad.

Beogradski sajam, koji danas zovemo "Staro sajmište" bio je ponos prestonice do Drugog svetskog rata, kada su ga nacisti pretvorili u koncentracioni logor. Samo nekoliko godina pre toga snimatelji su "uhvatili" kadrove sajamskih paviljona ušuškanih u snežni pokrivač, zavejane telefonske govornice...

Brodovi bi bili u zimovnicima, ili pri obali, uz nadu da ih led neće potpuno zarobiti, ali u međuratnim godinama to bi se redovno događalo.

1940. Ušće u januaru

Najstarija fotografija pokazuje Đumrukanu, carinarnicu zakriljenu Sabornom crkvom s kraja 19. veka, kada je ledena Sava bila sasvim uobičajen deo zimskog prestoničkog ambijenta. Trebalo je poduže čekati prve prolećne dane kako bi sante konačno otplovile, a u pristanište počnu da pristižu trgovački brodovi, kao i oni, putnički, iz Zemuna, koji bi pogranični Beograd opet spojili sa Austrougarskom, a potom i sa ostatkom raskravljene Evrope.

Samo ne bi zamrla trgovina svinjama, koju smo dugo održavali sa crno-žutom monarhijom. Uspevala je da opstane i u ovo doba godine, jer bi trgovci preterali svinje preko zaleđene reke i posao je cvetao, ne mareći za doba godine i sezonu.

Sava pre Ušća

Tako je potrajalo dugo. Neki će reći da je krivac za današnje, tople zime - globalno otopljenje, drugi će reći da je za sve zaslužna neka mnogo ozbiljnija ratna mašinerija i kojekakve sprave za diktiranje vremenskih promena, od kojih strepi humani deo planete, dok će se brojni stručnjaci setiti i činjenice da je izgradnja Hidroelektrane Đerdap podigla vodostaj, a termoelektrana "Nikola Tesla" kod Obrenovca zagrejala Savu, pa sve to utiče da naša deca ne vide ni sante na reci, a kamoli da je vide zaleđenu ili pređu peške.