PLAVI voz decenijama je bio veoma bitno prevozno sredstvo neprikosnovenog predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita, kao i ondašnjeg političkog rukovodstva. Najzad, tim vozom Broz je prošao i svoje poslednje putovanje, od Ljubljane, u kojoj je umro, preko Zagreba, do Beograda u kojem je sahranjen.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina tim vozom upravljao je Dane Rapaić, koji se priseća nekih od događaja vezanih za to doba.


Pred crveni tepih

POSLE Drugog svetskog rata krenuo sam u Vazduhoplovnu školu u Rajlovcu, gde sam učio za aviomehaničara, a posle vojske, iz koje sam pušten po okončanju Tršćanske krize, počeo sam da radim u "Ikarusu". To je bila ugledna beogradska fabrika aviona, osnovana pre rata. Posle prelaze na proizvodnju autobusa, a šezdesetih godina stižu železničke mašine "kenedi" iz SAD i bili smo prebačeni sa avio-mehanike na ovu, železničku.

Mladić za upravljačem lokomotive privukao je pažnju nadležnih, jer je mogao da zaustavi kompoziciju "tačno u metar" kako je bilo naloženo. Tada su obrazovane prve mašinovođe koje će upravljati Plavim vozom, koji je uveden da prevozi državni vrh i samog Tita, pa im je bio potreban veštčovek od poverenja. Kada voz stane, Broz treba da kroči na crveni tepih, spreman za doček, a sve treba da bude potpuno precizno...

Seća se naš sagovornik mnogih domaćih i stranih političara, neki iz svetskog vrha imali su uredne manire da mu se zahvale na vožnji, ali je prvi put ozbiljno osetio kako dramatično može da bude kada vozi ovu kompoziciju u Jugoslaviji i Evropi, pri jednom povratku iz Albanije. Tada je, kaže, prolazeći kroz Makedoniju deo pruge išao paralelno sa kolovozom za automobile, a jedan čovek iz obezbeđenja glasno je upitao "da li je zaustavljen kamion sa eksplozivom?"

- Neko drugi odgovorio je potvrdno - seća se Rapaić. - Međutim, u tom trenu se i meni zakoči voz i ne možemo da mrdnemo. Blokirale su kočnice, a oficiri i drugi ljudi iz obezbeđenja odmah su izleteli iz voza sa puškama "na gotovs". Iako je sve ličilo na pokušaj diverzije, ispostavilo se da je jedan od članova obezbeđenja nehotično zakačio sigurnosni prekidač pa se ispostavilo da to nije bila planirana zavera.

O jednom drugom događaju naš sagovornik do sada nije nikome ispričao svoje slutnje, kada je moglo da izgine celo Predsedništvo Jugoslavije, krajem sedamdesetih godina. Istini za volju, Rapaić se seća da je jednom novinaru svojevremeno ispripovedao svoju verziju priče, ali da ona nikada nije bila odštampana. Zbog čega, to nije saznao, ali sluti da je su bili u pitanju bezbednosni podaci, "od poverenja" za tadašnju državu. Ovog puta govorio je za "Beogradske priče".


Šestorica predsednika

- SEDAMDESETIH godina lično je Stane Dolanc došao u garažu gde je stajao Plavi voz i pitao me je da li mogu istovremeno da vozim šestoricu predsednika svih tadašnjih republika. On je tada vedrio o oblačio, i morao sam potvrdno da odgovorim, mada je bilo neobično da samo jedan mašinovođa ide na takav put. Trebalo je da ih odvezem do Podgorice, gde su ih čekali Tito i članovi vojnog vrha.

Mašinovođi je bilo neobično da u zimsko doba, po vejavici, do voza dolaze najviši političari ondašnje države, jedan za drugim.

- Mada je bilo loše vreme, bilo je neobično i to što nigde okolo nisam video baš nikoga, ni svetla automobila - seća se Rapaić. - Blizu mene u kabini lokomotive pojavila su se dva čoveka iz obezbeđenja i krenuli smo.

Kada su bili na neprijatnim crnogorskim prevojima, gde ispod pruge zjape ambisi, odjednom se pred lokomotivom našao par volova. Iako im je lokomotiva Plavog voza prilazila, oni nisu bežali!

- Kasnije se ispostavilo da su bili vezani za prugu, pa da nisu ni mogli da pobegnu. Lokomotiva ih je usmrtila, ali su potom oštećenja na vozu bila velika, a kočnice oštećene. Tada me je čekao novi izazov, a to je bila gomila šuta prekrivenog snegom koji je stajao nasred koloseka! Da nisam uspeo da ukočim, cela kompozicija bi se survala u provaliju i nikome ne bi bilo spasa.

Pošto je Plavi voz stao, kako objašnjava naš sagovornik, "niotkud se pojavio lično Dolanc koji je putovao automobilom".

- Dok sam se pitao otkuda se on stvorio, samo mi je pričao i otresito rekao: "Šta je bilo bilo je, o ovome nikome ne govori!"

I Rapaić je ćutao.

Ostale su slutnje da je tada neko pokušao da smeni tadašnje predsednike socijalističkih republika, kako su se zvale federalne jedinice SFRJ, ali na najbrutalniji mogući način, a saznanje da je Dolanc u to doba bio najuticajniji posle ostarelog Broza nije zanemarivo.

Tek, ostala je slutnja koja i danas muči našeg sagovornika. Posle toga je dugo ćutao, praveći se da se ništa nije dogodilo, poštujući naređenje koje je dobio. Kao što 15 godina nije dobio ni pasoš, da ne bi napuštao zemlju.

Sada je došlo neko drugo vreme, Dane Rapaić ima 85 godina i dobru volju da otvori dušu. Danas je ubeđen da je bio svedok zavere koja je umnogome mogla da promeni istoriju, a on je, zajedno sa svojim putnicima - začudo preživeo.


TITO I "TITANIK"

ISKUSNI Dane Rapaić bio je zadužen i da vozi Broza na poslednje putovanje, koje i danas jasno pamti. Vožnja od Ljubljane do Beograda trajala je osam sati, u vozu je bio kovčeg sa Titovim telom koji je bio iznošen u Zagrebu, pa opet vraćan natrag u poseban vagon u kompoziciji.

Pored pruge stajali su nesrećni Jugosloveni, očajni zbog gubitka "najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti".

- Bio sam određen da samostalno vozim kompoziciju tokom celog puta - seća se Rapaić. - Na takvim putovanjima su obično u kabini dva čoveka, a ja sam ostao sam. Pitao sam jednog pukovnika iz službe bezbednosti zašto je tako, a on mi je sve jednostavno objasnio: "Ako se nešto dogodi, uvek će jedan mašinovođa da okrivljuje drugog. Šta misliš, da li bi 'Titanik' potonuo da je imao samo jednog kapetana? Nikad! Ovako je desetorica nadležnih mislila da će neko drugi da odradi njihov posao i sve se završilo kako se završilo!"


POSLE RATA BEZ TRI BRATA

KORENI Rapaićeve porodice mogu duboko da oslikaju težinu života na ovom podneblju u 20. veku, jer je njegov otac Dmitar 1902. godine otišao u Ameriku iz rodne Like, u potrazi za boljim životom. Vratio se kao dobrovoljac 1917. godine i otišao odmah na Solunski front. Posle rata živeo je u Karađorđevu, u Vojvodini, gde je dobio četiri sina i dve kćeri.

- Brata Milana su mi ubili Mađari kada je imao samo 17 godina, Blagoja su ustrelili partizani, a sa trećim sam bio u mađarskom logoru "Šervar", u blizini grada Đera, pored granice sa Austrijom. On je tamo oboleo i umro, a samo ja sam preživeo Drugi svetski rat.