Zlatna kapija boemskog sveta

PROŠAO je jedan i po vek od kada su dva gradska lovca došla sa Avale i silno ponosni spustili telesine dva velika jelena na kaldrmu današnje Skadarske ulice. Umorni od jurnjave za rogatim kolosima zaseli su u baštu kafane koju je držao izvesni Joakim, naručili su po pivo i uživali u pogledima sveta koji se polako okupljao pred lovinom.

Njihovo divljenje ostalo je zabeleženo do dana današnjeg, jer su kafanu prozvali "Dva jelena", ne sluteći da će ovo biti jedno od "rodnih mesta" beogradske boemije, kulturološkog fenomena i zaštitni znak ovog grada.

U istoriju i zanimljivosti vratio nas je Siniša Nikolić, jedan od domaćina restorana, nagađajući zajedno s nama da li je baš za stolom za kojim sedimo, ili onim do njega, Đura Jakšić dočekivao svoja bezbrojna mamurna jutra, okružen kafanskom bratijom koja mu je pravila društvo. Kroz čašu su bežali od teške stvarnosti, večito "začinjene" dugovima. Mnogima je i danas nekako čudno slična beogradska stvarnost...

Ovde učimo da je kafana kulturna institucija, najzad, valjda ne postoji Beograđanin koji makar jednom nije seo ovde na nekom svom ili tuđem veselju. A ko im je sve prethodio, skoro od početka 19. veka, teško je i nabrojati...

"Lovačko" ime

- OVAJ deo grada je nekada bio vrlo neugledan i sirotinjski - počinje pripovedanje Nikolić. - Kada je Srbija počela da stasava, tokom prvih decenija 19. veka, na ovom mestu 1832. godine otvara pekaru izvesni Avram. Ostalo je zabeleženo da je imao visprenu ženu Persidu, koja je očigledno bila preduzimljiva, pa je uskoro uz pekarsko ognjište prinela i kazan, a u njemu počela da kuva jela koja su prolaznicima bila jeftina i ukusna. Obim posla je rastao, ulica je postajala sve prometnija, pa je 1867. godine, baš kada Turci i konačno napuštaju Beograd, posao preuzeo Joakim, koji ovo mesto pretvara u kafanu.

Tako su Beograđani imali "fast fud" dok belosvetski preduzetnici nisu ni znali šta je hamburger, a o pljeskavici i da ne govorimo.

- Mnogo toga zapamtio sam od legendarnog šefa restorana Tase, kojeg i danas pamte brojni gosti, a decenijama je brinuo o svemu u "Dva jelena". On je uvek znao gde ko voli da sedne ili šta će da naruči. Bio je i profesionalac sa vrlo preciznom memorijom. Tako iz njegovih priča znamo da su, uz besmrtnog Jakšića, ovde dolazili Laza Kostić, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Jovan Jovanović Zmaj, čiča Ilija Stanojević, Tin Ujević... Greh je prema velikanima ako nekog preskočimo, a sigurno hoćemo. Znalo se da je Žanki Stokić ovde bila "baza", a da su svi velikani predratnog i posleratnog glumišta bili česti ili stalni gosti. Narodno pozorište je blizu, a elita se pre ili posle predstava obavezno "slivala" ovde.

Naši domaćini nabrajaju redom, pa slušamo i značajna imena iz sveta politike, poput britanske premijerke Margaret Tačer ili američkog predsednika Džimija Kartera. Prvi čovek nekadašnje Jugoslavije Josip Broz Tito dolazio je čak tri puta, pa jednu od šest sala u restoranu, koja zvanično nosi ime "Lovačka" zovu i Titova.

- Pokazivao mi je Tasa i tačno mesto gde je bio rezervni, tajni izlaz ukoliko budu dolazili Broz i njegova pratnja - dodaje Nikolić. - To nije bilo nimalo čudno, njegovo obezbeđenje je bilo veoma precizno i pedantno, a ugostitelji su imali spreman odgovor na sve njihove zahteve.

Iako pričamo o Skadarliji kao turističkoj atrakciji, kao i o velikom broju stranaca, naš sagovornik ipak tvrdi da varoška boemija nije potpuno izbegla sa ovog mesta. Mnogi koji su burne mladalačke, ali i stvaralačke dane proveli ovde - i danas svrate. Doduše, tada su im pravili društvo Gidra Bojanić, Momo Kapor ili Bata Stojković, a mnogi tadašnji kafanski vitezovi i sada svrate na za svoje omiljene stolove, ali su morali da pređu na kafu "ili neko lakše piće".

Uostalom, i sada negde iznad skadarlijske kaldrme odjekuje legendarna priča o tome kako je Đura Jakšić odlučio da ostavi piće, da je tog dana prošao pored svih kafana odakle su stizali prijateljski pozivi "na po jedan krug", da je odoleo svakom od njih, i da je, došavši na kućni prag ponosno izjavio: "Đuro, ne da si karakter, svaka ti čast, vodim te na piće!"

Moderna vremena

IZNENAĐENjE našim domaćinima posebno je priredio poznati britanski kuvar Džejmi Oliver, odnosno njegovi saradnici koji su imali zadatak da obiđu elitne restorane svake prestonice, i da utvrde koji je među njima najbolji. Pre tri godine i u "Dva jelena" su došli strani gosti, ali se nisu predstavili niti je iko od zaposlenih znao ko su. Pošto su bili zadovoljni hranom i uslugom, dodelili su svog "Oskara" ovoj skadarlijskoj kafani.

- Stranci su često zbunjeni u Beoradu, a to se najbolje vidi u kafani. Prvo što ih začudi jeste ukus hrane. Kod njih je meso gotovo bezukusno, a naše povrće im je potpuno nejasno i raskošno, u odnosu na njihovo, "plastično". Priča o rakiji je uvek posebna, jer im ukus neobično prija, na početku im je jaka, ali kada shvate kako greje uvek traže još. Zaista je lepo gledati ih kako uživaju u hrani. Na kraju, posebno ih zaprepasti veličina porcije.

Posetioci i turisti, naročito oni sa Zapada, kasnije stiču uvid u beogradski duh i način na koji se gosti zabavljaju.

- Domaća, kafanska atmosfera im je potpuno nejasna. Oni nisu navikli na neposrednost i srdačnost. Kada pesma koju su naručili gosti za jednim stolom bude sasvim prijatna i onima za drugim, osete se kao deo celine. Kao da su prošli kroz boemsku kapiju Beograda. Nekada pokušavaju da se priključe, i to je lepo, mada se vidi da nisu navikli na ovakav, otvoren način komunikacije.

Hvali svoje goste naš domaćin, pa pominje Pirsa Brosnana, "najmlađeg" Džejmsa Bonda koji je pre dve godine proveo mesec dana u našem gradu i u ovoj kafani, snimajući film. Bio je, kaže Nikolić, sasvim prirodan i družio se sa konobarima, a onda bi sam, bez ikakvog obezbeđenja, odlazio na duge, večernje šetnje Dorćolom.

Istina, dolazili su i drugi, poput različitih pevača sa naših prostora koji su toliko bili bitni sebi, da bi oko njih sedela prava bulumenta od tridesetak ljudi iz obezbeđenja, ali to je više bila stvar trenda i balkanskog prestiža nego bilo kakve potrebe za zaštitom.

Prepoznavanje

U Skadarliji su česti i gosti iz Francuske, jer su se ova, beogradska ulica i pariski Monmartr zbratimili. To je pravi spoj dva srodna načina umetničkog i boemskog življenja, pa se u "Dva jelena" sve češće čuje francuski jezik.

- Predubok je koren umetnosti, dobrote i ljubavi za životom u ovoj ulici da bi bilo šta moglo da ga iskoreni.

Zatim Nikolić citira Antuna Gustava Matoša, jednog od legendarnih gostiju Skadarlije i "Dva jelena". Ovaj umetnik je posebno voleo anegdote i govorio je kako se ljudi najlepše sećaju velikana upravo pripovedajući njihove dogodovštine.

- Uspomena je kao ključaonica - zapisao je za jednim od stolova u ovoj kafani. - Kroz nju se, kao što je poznato, više vidi nego kroz širom razjapljena vrata.

TOMA ZDRAVKOVIĆ

POSLEDNjI koncert, u stvari veliko druženje sa prijateljima, Toma Zdravković je napravio upravo u jednoj od sala u "Dva jelena". Legendarni pevač nastupio je pred kompletnom elitom ondašnje muzičke i glumačke scene, i napravio je atmosferu koju ni danas, tri decenije kasnije, stariji gosti Skadarlije ne mogu da zaborave.

Titov tajni prolaz

HRONIČARI

Nema beogradskog pisca ili hroničara koji nije zabeležio bar poneku skicu o Skadarliji. Od Nikole Trajkovića do Koste Dimitrijevića ostale su sjajne beleške, pa je tako zapisano i kako su Radoja Domanovića upitali ima li čega boljeg od pune čaše, a ovaj je, kao iz puške odgovorio: "Puna flaša!"

Ugledni pisac Kosta Dimitrijević beleži i kako je ovde Nušiću jedan zabrinuti gost priznao kako se nedavno oženio i da već mora da piše drugu menicu za neisplaćene dugove. Izjadao se piscu kako nije ni slutio da brak toliko košta.

- Ne mari ništa, mladiću - tešio ga je Nušić. - Žena je skupa stvar, ali dugo traje!

CIGANSKA MUKA

Posle Prvog svetskog rata sve je opustelo i nastupila su teška vremena. Kafana je bila poluprazna, a romski muzičari, tada zaštitni znak ovog mesta, bili su ophrvani još jednom mukom: morali su da plaćaju porez iako gostiju, pa ni zarade nije bilo.

- U Arhivu Beograda je zabeleženo kako su se muzikanti obratili gradskim vlastima kako bi ih oslobodili poreza - dodaje naš sagovornik. - Država ih nije oslobodila zakonskih dažbina, ali im je omogućila da dug isplate na rate.