U slavu srpskog Ikara

MEĐURATNA avijacija bila je toliko moćna da je naša prva avio-kompanija "Aeroput" bila jedna od 10 najjačih u Evropi i među 17 na svetu. Za to je prvenstveno bio zaslužan Tadija Sondermajer, čovek koji je u Prvom svetskom ratu pokazao nadljudsku hrabrost i požrtvovanje, da bi takav odnos prema domovini, a pogotovo njenom vazduhoplovstvu zadržao i kasnije.

Došlo je vreme da mu se zahvalimo, pa je Udruženje vazduhoplovne industrije Srbije pokrenulo inicijativu da mu bude podignut spomenik na Novom Beogradu. Rodonačelnik ove ideje, pored ostalih je i Velibor Vukašinović, čovek koji je u karijeri osetio sve čari letačkog života: od vojnog i probnog pilota, glavnog vazduhoplovnog inspektora, do direktora "Jata". On je sagovornik "Beogradskih priča" koji ukazuje na važnost i nestvarnu biografiju osnivača naše prve avio-kompanije.

Pre Lindberga

PRVI interkontinentalni let između Pariza i Bombaja bio je upravo Sondermajerovo delo, koji je taj podvig izveo sa Rusom Straževskim 1927. godine, mesec dana pre nego što je Čarls Lindberg preleteo Atlantik. Iste godine organizovan je i let Beograd - Zagreb, i time je utemeljen "Aeroput". Tada je napravljen i Stari aerodrom, a početni deo piste nalazio se na uglu današnjih novobeogradskih ulica Milutina Milankovića i Narodnih heroja.

Dok razgovaramo sa Vukašinovićem, nalazimo se u kafanici koju žitelji ovog kraja znaju kao "Klub 38" ili "Pikadili", a koja je, u suštini, na početku nekadašnjeg uzletišta. Ideja je da spomenik bude postavljen upravo ovde, na bivšoj okretnici linije "65". Za one koji su manje upućeni, upravo sa ovog aerodroma poleteli su naši heroji, branitelji Beograda, 6. aprila 1941. godine u susret nadmoćnoj nemačkoj avijaciji.

- Pored betonske piste, postojale su i dve travnate, koje su korišćene u zavisnosti od ruže vetrova. Aerodromi u okolini Beograda su uvek orijentisani u pravcu jugoistočnog vetra, odnosno košave, jer o njoj piloti posebno moraju da vode računa. Ona je smetnja pri sletanju i poletanju, ali je posle 500 metara visine piloti i letelica više ne osete.

Ideja poštovalaca vazduhoplovstva je da 2017. godine, kada bude obeleženo 90 godina od osnivanja prve avio-kompanije, ovde bude postavljen spomenik njenom inicijatoru. Takođe, zalažu se da ulica koja spaja Ulicu omladinskih brigada i Narodnih heroja ponese Sondermajerovo ime, a da deo Tošinog bunara ili Vojvođanske ponese ime "Aeroputa".

Biografija Sondermajerove porodice govori u prilog tome koliko promene ideologija i brutalni prevrati u našoj istoriji teraju u zaborav neke ljude koji su u njoj ostavili dubok trag.

Poljsko poreklo

OTAC vazduhoplovca o kojem pričamo, Poljak Roman Sondermajer bio je osnivač saniteta u Vojsci Kraljevine Srbije, a ovde je došao kao docent sa Krakovskog medicinskog fakulteta. Oženio se ćerkom generala Đurića, koji je više puta bio ministar vojni, i sa njom je izrodio četvoro dece. Primio je pravoslavlje, mada su mu koreni bili iz poljske katoličke porodice.

- Najstariji sin Vladislav bio je pukovnik i komandant pančevačkog aerodroma, a najmlađi Vojislav je poginuo na Ceru, kao najmlađa žrtva, kada je imao samo 16 godina. Dečak se "prošvercovao" i prevario starešine predstavivši se kao stariji. Bio je najmlađi učesnik ove bitke. Jedina sestra braće Sondermajer umrla je od tifusa takođe u Prvom svetskom ratu dok je lečila ranjenike, a Tadija je napustio studije arhitekture u Nemačkoj još tokom balkanskih ratova, i vratio se u zemlju kao dobrovoljac. Bio je u konjičkom eskadronu koji je oslobodio grad posle prvih austrougarskih naleta početkom rata. Prošao je Albaniju i u Solunu ulazi u našu eskadrilu kao izviđač, da bi oboleo od malarije, pa ga prebacuju u Francusku.

Tamo završava školu za lovačkog pilota i ulazi u legendarnu eskadrilu "Roda" koja ratuje na Marni, na Zapadnom frontu. Učestvuje u najvećem vazduhoplovnom boju u Prvom svetskom ratu, obara tri neprijateljska aviona iz jedinice legendarnog "Crvenog barona", Fon Rihthofena, ali i njega ranjavaju, a on uspeva da prizemlji zapaljenu letelicu. Zadobio je rane, teške opekotine, ali je zaslužio i najviše francusko odličje Viteški orden Legije časti.

Posle rata završava u Parizu studije gde je diplomirao u prvoj generaciji inženjera aeronautike, a po povratku u Beograd učestvuje u osnivanju Kraljevskog kluba "Naša krila". Postaje potpredsednik FAI, Svetske vazduhoplovne asocijacije.

- Sondermajer je i prvi direktor "Aeroputa", prve domaće avio-kompanije - dodaje Vukašinović. - U to doba već postoje razvijene kompanije koje uspevaju da razviju krupan biznis i pokušavaju da sprovedu svoju kontrolu tržišta. Tako postoji francusko-rumunski "Franko-Rumen", a u to doba nemačka "Lufthanza" pokušava da zavlada ovim prostorom. Sondermajer se tome žestoko protivi, trudeći se da inicira okupljanje domaćih snaga, i u tome uspeva, što mu, ruku na srce, Nemci neće lako zaboraviti.

Tridesetih godina u ondašnjoj Jugoslaviji već postoji pet fabrika aviona i tri fabrike avionskih motora. Ipak, rat se bliži, sa njim i rasplet mnogih sudbinskih događaja u životu ovog čoveka. Do tog trenutka "Aeroput" je postao sila vredna svakog poštovanja, a Beogradski aerodrom, na današnjem Novom Beogradu, bio je mesto odakle je dnevno poletalo po dvadeset međunarodnih, putničkih aviona dnevno!

"Potpise" na delo ovog velikog patriote zatim su stavili Drugi svetski rat i socijalistička revolucija. Začudo je oba pogroma preživeo, ali sa teškim posledicama.

Gestapo i Ozna

ODMAH po ulasku u Beograd, nacisti hapse Sondermajera i on neko vreme boravi u zloglasnom zatvoru Gestapoa, smeštenom u današnjem Domu Vojske. Znajući s kim imaju posla, žele da mu se osvete za ometanje "Lufthanze" i optužuju ga da je Jevrej, ali on njihove argumente pobija činjenicom da mu je deda-stric bio katolički biskup u Krakovu, što je bio neoboriv argument i oni ga uskoro oslobađaju.

- To je bio znak Jugoslovenskoj vojsci i otadžbini, odnosno četnicima da je Sondermajer sarađivao sa Nemcima - otkriva nam Vukašinović nove apsurde u biografiji ovog čoveka. - Kraljevska vlada u izbeglištvu mu oduzima sva odlikovanja, uključujući i Karađorđevu zvezdu i osuđuje ga za izdaju, što ovog čoveka posebno potresa. Uspeo je, koristeći sve veze i kontakte da dopre do predstavnika vlade i da dokaže kako ni na koji način nije sarađivao sa okupatorom, naprotiv, i na kraju mu sva odličja vraćaju, i to proklamacijom putem Radio Londona.

Do 1944. godine Tadija Sondermajer je u Beogradu, sprema se za oslobođenje i učestvuje sa sugrađanima u pokretu otpora, ali čim su partizani ušli u grad, Ozna ga hapsi i on ostaje punu godinu u zatvoru. Ispred kancelarije Aleksandra Rankovića svakog jutra pojavljuje se njegova žena Milica, sve dok nije privolela komunističkog lidera na razgovor i ubedila ga da oslobodi Tadiju.

Velikom vazduhoplovcu i tvorcu domaće avijacije prećutno je bilo zabranjeno da se bavi svojim pozivom, pa se, iako je pušten na slobodu, zaposlio u tadašnjem "Poletu", što je bio naziv za Urbanistički zavod Beograda. Odatle je otišao u penziju. U međuvremenu je nastao JAT, 1947. godine, koji je Sondermajer osećao kao sopstveno čedo, i uvek se radovao svakom uspehu naše, jugoslovenske avio-kompanije.

- Došla je 1967. godina, i budući da su se setili velikog Tadijinog uspeha, četiri decenije od kada je hrabri pilot izveo prvi interkontinentalni let do Bombaja, delegacija "Jata" je došla da ga poseti. U znak poštovanja poneli su 40 ruža kao simbol jubileja koji su došli da obeleže. Veliki čovek, koji je bio simbol vazduhoplovstva, bio je toliko dirnut i potresen, da je nedugo posle ove posete napustio ovaj svet i otišao ka nebu, ka kojem je oduvek stremio.

"NjEPORSKA" ESKADRILA

Izviđačka eskadrila u kojoj je Sondermajer leteo na Solunskom frontu nazvana je "Njeporska", budući da su leteli na avionima tipa "njepor".

- Interesantno, u to vreme su piloti bili ljudi koji nisu poreklom bili isključivo Srbi, ali su se postavili kao vrhunske patriote - kaže Vukašinović.

- U to vreme sjajni su bili i Svetislav Hođera, poreklom Čeh, kao i Aleksandar Deroko, potonji arhitekta i akademik, koji je imao italijansko poreklo.

ZAŠTIĆENI SPOMENIK I DOZVOLE

Kada je ekipa "Beogradskih priča" htela s polja da fotografiše hangar koji je pod zaštitom države kao spomenik, tražili su nam posebnu dozvolu, za čije izdavanje je bilo potrebno nekoliko dana, a nešto slično smo doživeli i u Upravi prihoda, u Tošinom bunaru 159, kada smo hteli da fotografišemo spomen-ploču posvećenu pilotima, koja je postavljena na samom ulazu u zgradu, 2003. godine. Tamo su nam rekli da moraju da dobiju dozvolu da bi nas pustili, a posle dužeg čekanja smo se okrenuli arhivskim snimcima "Novosti", ne shvatajući šta to skrnavimo pokušavajući da snimimo simbole srpske kulture i istorije u centru Beograda.