Ispostavilo se, poslednjih meseci, da za kosovsko-metohijske Albance trenutno nije najznačajnije političko pitanje ni odnos prema Srbiji, niti takozvani Briselski proces i pregovori sa Beogradom, niti traganje za novim priznanjima njihove državolike tvorevine. To je rasprava o odluci o formiranju specijalnog Suda za zločine takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.

Veliki broj komentatora piše kako je albanska politička scena polarizovana, a dobro upućeni poslednjih dana iznose sve više informacija o ovoj temi. Međutim, nikakve polarizacije u Prištini nema. Suštinski, protiv osnivanja ovakvog specijalnog suda su svi. Teško je pronaći sagovornika među Albancima koji to pravda. Mada, albanski političari su bili pod velikim pritiskom da odluku donesu. Najžešći pritisak je od strane SAD, što se vidi i iz javnih nastupa američke ambasadorke Trejsi Džejkobson, koja se u poslednjih sedam dana češće pojavljivala u medijima nego Isa Mustafa.

Američki interes je jasan: bolje je da sami Albanci donesu odluku o formiranju Suda za zločine OVK, nego da to učini Savet bezbednosti UN. Ako Sud bude osnovan zahvaljujući odluci Skupštine Kosova, onda se i svi procesi koji budu vođeni mogu usmeravati. U takvom razvoju situacije neki od zločinaca će biti kažnjeni, ali će se mnogi i provući. Nekima ni neće biti suđeno, a neki će biti oslobođeni.

Po istom onom scenariju iz Haškog tribunala. Kada su oslobađajuće presude izrečene za Ramuša Haradinaja i Nasera Orića, zašto onda ne bi bio isti slučaj i kada se bude sudilo bivšim pripadnicima OVK. A među njima je i Hašim Tači. Interes zapadnih sila, članica NATO, jeste i da se neka pitanja jednostavno ne otvore.

Bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije, neumorni Živadin Jovanović, još je pre deceniju i po izneo niz podataka o NATO programu "Droga za oružje", koji je sprovođen 1998-99. godine. Ukratko, u evropskim državama, članicama NATO, bilo je omogućeno albanskim narko-dilerima da nesmetano šire svoj posao, ali su zauzvrat morali najveći deo ostvarenog profita da troše na kupovinu oružja i vojne opreme za potrebe OVK. Tako je deo sredstava iz nekadašnje armije DDR-a završio u rukama albanskih terorista. Za zapadne zemlje je to bila dupla korist. Em su se otarasili zastarelog naoružanja i tehnike, prodali su ono što niko nije hteo da kupi, em su tako od OVK pravili NATO-pešadiju na Kosovu.

Takođe, za NATO je problematično i otvaranje pitanja o trgovini organima. Posle izveštaja Dika Martija i pošto je o ovoj temi počelo naširoko da se piše u vodećim svetskim medijima, nešto mora da se preduzme. Ukoliko se formira Sud u Prištini, to nešto što se mora preduzeti bi verovatno bilo procesuiranje nebitnih, trećerazrednih igrača u ovom zločinačkom poduhvatu, kako bi se stekao utisak da se radi o pojedinačnim slučajevima, a ne o planiranoj, dobro organizovanoj akciji.

Za SAD i NATO je nepovoljno da se u sve ovo previše petlja Savet bezbednosti UN, jer bi time Rusija dobila mnogo širi manevarski prostor i pitanje je u kom pravcu bi sve otišlo. Odnosi između Rusije i zapadnih sila su danas sasvim drugačiji nego pre dve godine. Jasno je sve ovo i albanskim političarima, ali oni su ipak sa odlukom odugovlačili. Razumljivo je i zašto.

Albanske političare i još više javno mnjenje, malo interesuju brige Amerikanaca i njihovih NATO saveznika, u šta sve može da se izrodi priča o Sudu. Samo formiranje Suda i otvaranje teme albanskih zločina značajno će poljuljati sliku koja je u albanskoj javnosti formirana o događajima iz druge polovine devedesetih. Albansko društvo će se naći pod ogromnim pritiskom i moraće da uđe u proces preispitivanja sopstvene, već utvrđene "istorijske istine".

Danas, među njima, postoji jednoglasno mišljenje da su Srbi krivi za sve, a da se Albanci bili nevine žrtve. Posle formiranja Suda, to će morati da se menja. Albanci će morati da se suoče i sa pričom o surovim zločinima koji su činjeni protiv nealbanaca. Otuda i ovakav "zemljotres" u Prištini.