Varoški dani i noći pre 130 godina

BEOGRAD je od neugledne turske kasabe, početkom 19. veka, postepeno rastao u autentičan, proevropski grad, što je bilo vidljivo iz decenije u deceniju. Od sredine sedamdesetih do početka devedesetih godina pretprošlog veka grad je gotovo udvostručio broj stanovnika, od 27.600, koliko ih je imao 1874, do 54.250, koliko je dosegnuo 1890. godine.

Naravno, ovde se računaju svi stanovnici grada, bez obzira na poreklo i naciju.

Ovo je samo jedan u moru podataka koje iznosi Istorijski arhiv Beograda u knjigama "Živeti u Beogradu", štampanim u šest tomova. Još interesantnije je da su ovo dokumenta gradske uprave koja se bave varoškim problemima svoga doba, a čitalac ih oseća kao šarmantno beletrističko delo i sjajan vodič kroz vreme predaka s kraja 19. veka. Upravo stoga vas vodimo u šetnju Beogradom iz doba pre oko 130 godina.

Berberi - hirurzi

ISTORIČARI okupljeni oko ovog projekta podsećaju da smo tek 1880. godine u gradu počeli da primenjujemo decimalni sistem mera umesto dotadašnjih. Prethodno su mere za dužinu bile hvat, stopa, rif bečki i aršin, za tečnost akov bečki, a za težinu stari tovar, stara oka, dram, kao i funta đumručka i funta bečka.

Lopovluk, dabome, nije bio nepoznata kategorija, pa je 4. juna 1886. ađutant ministra vojnog kapetan Milosav Kurtović morao da se obrati Upravi varoši Beograda rečima: "Pokorno javljam da mi je noćas nestao konj iz konjušnice u Obrenovoj ulici broj 8... Konj je u petoj godini, dlake dorataste, visok 158 santimetara, podkovan nemačkim kovom, u desnu prednju bio je bos... Propitivanjem doznao sam od seljaka da je viđen na putu u pravcu ka Obrenovcu. Učtivo molim da bi Uprava što pre traganje naredila."

Vojno strelište na Karaburmi bilo je nedovoljno obezbeđeno, pa Giša Đorđević, vršilac dužnosti upravnika varoši Beograda, javlja nadležnima kako "vojnici stalnog kadra gađaju nišan (metu), a da kuršumi padaju oko baštovandžinice gde rade ljudi..."

Žandarm Ranko Miloradović dobija objavu u kojoj stoji kako sprovodi upravi Požarevačkog kaznenog zavoda četiri osuđenika na izdržavanje dosuđene im kazne, a "Uprava varoši Beograda moli sve usputne vlasti da sprovodniku Ranku, u ovom sprovodu, na slučaj potrebe i nužnu pomoć ukazuju, kako bi on sa krivcima u označeno im mesto sigurno stigao..."

Marta 1880. godine doneta je obaveza polaganja ispita za sve berbere koji se bave "hirurgičnim poslovima".

"Svaki onaj berberski majstor koji želi raditi hirurgičke poslove kao: puštanje krvi, metanje pijavica, vađenje zuba... i tek oni koji pred komisijom budu ispit položili imaju pravo kao izučeni berberi na zahtev pojedinih građana vršiti hirurgijske operacije pod nadzorom lekara, a pak koji ovaj ispit ne polože, majstori su samo šišanja i brijanja i tome podobno."

Moral toga doba bio je posebno jasan i strogo definisan, tako da je celu uzbunu u varoš unela grupa koja je "davala koncerte" kod "Imperijala". Prvo je dežurni pisar Todor Molerović skrenuo pažnju vlastima šta se događa, a zatim je sve stiglo do najviših krugova. Vršilac dužnosti upravnika varoši Beograda V. P. Milanković ovako referiše o tom događaju.

"Dimitriju Markoviću, ovdašnjem kafedžiji, data je dozvola da se u njegovoj gostionici mogu davati koncerti u sviranju i pevanju. Iz izveštaja dežurnog činovnika vidi se da u Društvu pevačkom i muzičkom imade i ženskinja, od kojih da su dve ženskinje iz istog društva bile dekoltirane, to jest da su u nepotpunom odelu, tako da su im ruke i prsa gola, a haljine kratke - do kolena - što je protivno postojećoj policijskoj naredbi od 25. aprila tekuće godine."

Mangub-dečurlija

U blizini Zelenog venca nalazila se Viša ženska škola, od koje se Devojačkom ulicom dolazilo do Terazija. To je rađalo mnoge probleme koje su primorale upravnicu Katarinu Milovuk da se obrati nadležnima sredinom decembra 1881. godine.

"U strmenom sokačetu, koje od Više ženske škole vodi na Terazije odveć je nesigurno hodati kad se počne topiti sneg, pa se zatim opet smrzava. Još opasnije biva to što se tu u tako doba po vasdan sankaju kojekakva mangub-dečurlija. Prošlih godina bar je koliko toliko pomagalo kad su famulusi školski opominjali tu dečurliju, no sad već ne pomaže nikakva opomena, jer se bezobrazna dečurlija izgledaju hoće li, sankajući se, strovaliti devojčice što dolaze u školu, pa preko svega toga još ih i grade najskaradnijim rečima."

"Dužnost je škole da pazi na zdravlje svoje dece... to mi je čast umoliti Upravu varoši Beograda da bi dobra bila narediti da se najstrože zabrani sankanje... i da kojekakva izmet-dečurlija skaradnim rečima ne napadaju učenice..."

Sa ove vremenske distance izgleda neobično, ali prostitucija je od osamdesetih godina 19. veka bila legalizovana "pošto strogost zakona nije sredstvo da se stane na put toj razvrati".

Prostitutke su radile u "prostitutskim radnjama" čiji su vlasnici za otvaranje "radnje" dobijali posebnu dozvolu i redovno plaćali takse vlastima. U to vreme bio je osnovan i "fond prostitutki" iz čijih sredstava su uglavnom isplaćivani bolnički troškovi za njihovo lečenje. Tako je za godinu dana, 1886-1887, iz kase Fonda izdvojeno 8.250 dinara za lečenje 108 prostitutki u Opštoj državnoj bolnici. Interesantno je da je nadzor nad prostitucijom bio poveren Sanitetskoj policiji, koja je u isto vreme bila nadležna i za nadzor nad klanjem stoke i kvalitetom mesa u prodaji. Istovremeno, vlasti su nastavile borbu sa ilegalnom prostitucijom.

Zdravstveni izveštaj

REDOVNI izveštaji o stanju zdravlja izrađivani su godišnje, ali podnošeni su i mesečni i nedeljni izveštaji. U slučaju potrebe postojali su i vanredni zdravstveni raporti, ukoliko je gradu pretila epidemija, kao što je to bilo iz predostrožnosti 1887. jer se u nekim delovima Evrope pojavila kolera.

Ovog puta izdvajamo delove godišnjeg izveštaja za 1880. godinu.

"U varoši Beogradu hrani se žitelstvo uglavnom sa pšeničnim hlebom i raznim mesom... goveđina se troši najviše u jesen, svinsko meso u zimno doba, jagnjeće i ovčije u proleće i celo leto.

U Beogradu se malo nji služe sa bunarskom vodom jer je zbog velike količine šalitre neupotrebljiva; najveća čast služi se takozvanom česmenskom i tekućom savskom vodom. Što se česmenske vode tiče, ova je ponekad neupotrebljiva zbog toga što je mutna. Uzrok je taj što se vodovod ne obdržava u dobrom stanju... Kad uzmemo u obzir tolike gastro-intestinalne bolesti što se pojavljuju leti, morala bi se i rđava voda optužiti kao uzrok ovim bolestima.

Što se tiče alkoholnih pića, to se za varoš Beograd može kazati da prostija klasa mnogo troši rakije i to ljute; samo bogatija klasa troši vino i pivo. Usled alkoholnih pića imamo često bunilo (delirijum tremens), dalje imamo često kao što akcije policijske daju, debelu jetru, ateromatozan proces krvnih sudova sa edemom mozga i usled toga, često naglu smrt.

Da li škole odgovaraju higijenskim pravilima - mora se, na žalost kazati da iste mahom nikako ne odgovaraju istim pravilima. Da li ima bašte oko škola - to se u varoši Beograd za ovaj luksuz ne zna. Retko su koje učionice velike prema broju đaka."

Smrtonosnih bolesti bilo je mnogo, godišnji bilans bio je 1.088, "a najčešće se umiralo od tuberkuloze pluća - 201; zatim od zapalenja pluća i maramice 157; zatim od zapalenja creva i želuca 92." Dalje u izveštaju za 1880. godinu kažu da su od sifilisa registrovana 174 slučaja, ali da je taj broj sigurno veći jer "se mnogi opaki bolesnici ne javljaju lekarima".

Skorbuta je bilo 12 slučajeva te godine "uglavnom kod sirotne klase usljed hrđave hrane", gušavih te godine nije bilo, samoubistava je bilo osam. "Troje se ubiše iz revolvera, a petoro se otrovaše".

"Smrti usljed nesrećnih slučaja beše samo jedan, 24. maja, i to Jovan N. bunardžija se sišao u bunar u vračarskoj policiji da ga opravi, no bunar se sav sruši na njega pa ga zatrpa."

Na kraju izveštaja stoje i precizni podaci kako "u Beogradu ima šest građanskih i jedna vojna apoteka, da lekara ima svega 38 zajedno sa vojenima, osim kojih ima i četiri zubna lekara. Diplomiranih babica ima 19, od kojih je jedna opštinska pod platom".

GRUPA GRAĐANA I KAFANA

Marta meseca 1886. godine je prekipelo grupi Beograđana koja je, zarad sigurnosti ostala anonimna, pa se u pismenom obraćanju upravitelju grada potpisala kao "Očevidci - nekoliko građana".

U pismenom obraćanju stoji: "Dostavljamo kao nadležnom ovo: da se ovde u varoši i to u Skadarskoj ulici u kafani kod "Tri šešira", kod Manojla na Dorćolu, kafana Taletova na Zereku, u kafani Lukićevoj "Kod šive" - igraju karte, skupljaju se kockari pojviše, i to takva mesta di su sve najgori i najpokvareniji ljudi, na koja bi mesta nužno odveć bilo da policajna vlast obraća svoju pažnju, a ono kao da se ne čini kao što bi trebalo...

Fijaker je u martu 1881. godine bio najbrže prevozno sredstvo, pa je zato dr Laza Stevanović, sekretar Sanitetskog odeljenja, morao Upravi grada da uputi posebnu molbu.

- Prema rasporedu objavljenom u "Srpskom novinama" doznao sam da će se fijakeri sa Terazija da se premeste na pijacu veliku, a oni opet ovamo na Terazije. Ja bih vas molio, ako je moguće, da pri tom rasporedu ostavite jednog fijakeristu, po imenu Vasu Đorđevića, na Terazijama, a evo iz kojih uzroka:

Ja sam tome čoveku pomagao u novcu, te je došao do kola i konja bez ikakvog interesa, samo da me svaki put na poziv vozi po mojim lekarskim vizitama, za koje mu opet plaćam. Sad, kad bi se iselio odavde, onda bi za mene vrlo teško bila da ga tražim čak na velikoj pijaci... Zato u interesu samih bolesnika koji od mene traže pomoći, ja bih molio da izvolite toga Vasu ostaviti gde je.

JEDNA NOĆ U ŽIVOTU GRADA

Policijski raporti su bili redovni i predavani su svakog jutra. Jedan od njih zabeležen je pod nazivom "Jedna noć u životu grada".

Tako je 2. juna 1881. godine osvanuo redovan izveštaj upućen upravniku varoši Živojinu Blaznavcu:

- Sinoć u 8 i po sati nađen je u skitnji neki Andrija Savić, zato je uapšen.

Sinoć u 8 sati umrla je gospođa Tomanija (Obrenović).

Pozorište trajalo je do 11 sati. Glumac Aca Đorđević, pri igranju svoje uloge, slučajno je okinuo revolver na glumca Rajkovića, no nije ga povredio, jer je barut pored čela ovoga prošao, a da je u oči, mogao je slep ostati.

Jutros u šest sati francuski poslanik otputovao je za Beč.

Vaš ponizni, Mijailo Simić.