Rane koje bole čitav vek

IZLOŽBA posvećena srpskom vojnom sanitetu u Prvom svetskom ratu, otvorena u Galeriji Vojnog muzeja na Kalemegdanu, svojevrsna je "vremenska rupa" u koju posmatrač upadne i zadesi se u dobu od pre jednog veka, kada su naši preci izgubili trećinu stanovništva pokušavajući da spasu Srbiju od genocida koji su joj namenili u Velikom ratu.

Savremenik tih događaja, dr Lazar Genčić zabeležio je da u vojnoj istoriji nema primera da je "onako velika vojska, kakvu je Srbija imala u sva tri rata, krenula sa onako malim brojem lekara, kakva je bila srpska vojska".

Ogroman napor uložili su muzejski savetnik dr Mirko Peković, Gordana Bulović, kustos i istoričar Muzeja grada Novog Sada, kao i Branislav Stanković, kustos i istoričar Narodnog muzeja u Šapcu. Pred nama su predmeti, skromni hirurški instrumenti i naprave koje su služile malobrojnim lekarima srpske vojske tokom ove jezive pogibelji.

Ratno snalaženje

- U rat se krenulo sa onim što je bilo na raspolaganju, uz maksimalan napor, ali i veliku odlučnost - govori dr Peković.- Novo naoružanje, upotreba aviona, zaraza tifusa, stvaraju nepremostive teškoće srpskoj komandi i Srbiji. Bilo je nedovoljno lekova, sanitetskog materijala i opreme. Posle svega ostao je svetao primer samopregora, humanosti i pravog herojstva ljudi u belom, koji su danas, posle samo stotinu godina, skoro sasvim potisnuti u zaborav.

Čuvajući različite predmete iz tog doba, naši domaćini pominju kako su u ratnim uslovima bolesničke postelje bile od pletenog pruća. Peći i čunkovi bili su izrađeni od benzinskih kanti. Za osvetljenje su služile prazne kutije od konzervi, sa vatom natopljenom benzinom i fitiljem izvučenim kroz kapak.

- Upotrebljavale su se karbidne lampe, benzinska burad služila su za tuševe, a veća za dezinfekcione aparate - improvizovano "srpsko bure".

Tu vidimo čudo naše dosetljivosti. Jednostavan, ali izuzetno efikasan parni aparat sastojao se od običnog kazana na koji se stavljalo bure, i pomoću pare su uništavali vaši u vešu i odeći. Improvizovani su i aparati za destilovanu vodu, koje su zvali "poljskim samovarima".

Naši domaćini izdvajaju i delo dr Nikole Ristića, koji je bio učesnik vojnih sukoba toga doba. Gledamo njegove epolete sanitetskog potpukovnika, očuvan zubarski pribor. I tu je fotografija koja reportere posebno zaustavlja i traži pažnju: zubarska ordinacija iz Prvog svetskog rata. Ispred krute, grubo istesane stolice stoji aparat onog doba. Bušilicu je pokretao skroman mehanizam koji je stomatolog pokretao gazeći pedalu, isto kao što su nekada pokretane prve šivaće mašine. Ko se danas plaši odlaska kod zubara u ono vreme bi bio na Tantalovim mukama.

Pred nama su predmeti dr Svetislava Simonovića, čoveka koji je bio student medicine još kod legendarnog Jovana Jovanovića Zmaja, da bi kasnije upoznao Petra Mrkonjića, u doba kada nije ni slutio da će ovaj potom postati kralj Petar, a do kraja karijere ostaje njegov lični lekar.

Gledamo fotografiju ratnika koji je uspeo da pređe preko Albanije i preživi sve muke koje su dosezale do granice izdržljivosti jednog čoveka, a vojnik je na kraj puta stigao tako što je vaga ispod njega izmerila težinu nesrećnika - od 27 kilograma.

Improvizacija

Svi predmeti koje su naši sagovornici uspeli da prikupe tokom godina rada autentični su. Tako vidimo zaprege koje su bile namenjene transportu ranjenika, ali i konje koji su imali poseban deo kako bi mogli da ponesu i ranjenike koji mogu da sede i one koji su primorani da budu transportovani u ležećem položaju.

Jedan od junaka onog doba prebegao je iz austrougarske vojske, pa je napravio veliki krug bežeći po belom svetu uspevši da se domogne položaja srpske vojske i da se prijavi u dobrovoljce, dok je priča o devojačkoj spremi Perse Spajić vredna svakog pomena.

Mileta Milutinović iz sela Sedlara kod Svilajnca je sa svojom divizijom branio padine Cera kod Tekeriša, odakle je, teško ranjen, uspeo da se sa još jednim ranjenikom prebaci u kuću Tihomira Stevanovića.

- Ova kuća je bila napuštena, jer su domaćini ostavili selo i povukli se iza linije fronta sa ostalim civilnim stanovništvom - objašnjava dr Petković. - Tu su ih već sledećeg dana pronašli austrijski vojnici. Milutinovićevog saborca ubili su odmah, a Miletu su ostavili u životu, verujući da tako teško ranjen neće preživeti. Ostavši sam i prepušten sebi, Mileta je iz sanduka u kome se čuva devojačka sprema uzeo peškir kojim je previo ranu.

Peškir je sa devojačkom spremom u kuću Stevanovića donela nevesta, koja je na njemu svojom rukom izvezla: "Persa Spajića devojka, sretan ti praznik i dobro jutro domaćine". Donela ga je kada se udala za Tihomira Stevanovića.

Kada su se vratili iz zbega, domaćini nisu zatekli ranjenika, jer su ga srpski vojnici već odneli sa sobom. Ali, tu nije završetak ove dirljive priče.

- Milutinović je preživeo, oporavio se i nastavio da ratuje do oslobođenja - dodaje naš sagovornik. - Sve vreme rata nosio je peškir devojke Perse iz Tekeriša kao amajliju, planirajući da ga nakon rata vrati vlasnici.

Za to mu se ukazala prilika posle punih 60 godina, kada je obeležavano šest decenija od slavne Cerske bitke. Tada je junak sa unukom posetio Tekeriš i kuću Stevanovića. Nažalost, Persa je umrla neposredno posle rata, sa svega 23 godine, ali su njeni potomci, uz najveće poštovanje, primili peškir. Tada su prvi put saznali njegovu istoriju.

- Zbog uzvišenosti i lepote ove priče, koja podseća na legende o viteštvu i časti, porodica Stevanović poklonila je ovu Persinu rukotvorinu Narodnom muzeju u Šapcu.

Da doveka pripoveda o tome kakav smo narod bili.

"Zašvajsovana" lobanja

Začudna je priča redova Drinske divizije Dragutina Trifunovića, koji je ranjen na Kolubari, dok je pokušavao da spase druga.

"Tresnu me nešto posred temena, okrete se sva zemlja oko mene... Neki me vuku nazad, kažem ja njima: Kak'i nazad, znate li, ljudi, da je naređen juriš!?". "J... te juriš", kaže jedan od njih, znaš li da su ti odvalili parče lobanje, i da ti se vidi goli mozak kako cakće ko goluždravo 'tiče?".

Poslali Trifunovića u previjalište, a pita ga neki Nastas iz Kruševca može li da ide. "Što da ne mogu, nisam kilav!"

- Sećam se doktora Džona i gospođe Stobart, požuteli oni, mesto mene, ko limun - pričao je posle ranjenik. - Bio i neki naš doktor major Đorđe Protić... Mogo bi ja tebi pričati još kol'ko 'oćeš... Kako sam, na primer prešao preko Albanije bez poklopca za glavu, samo sa zavojima, ili kako sam bio živi leš na ostrvu Vidu, kako sam sve to preživeo i posle kao jedan grof živeo na ostrvu Krfu i u Severnoj Africi gde je vladao jedan beg. Tu, u Tunisu, osam puta su me aperisali i konačno mi sa dve srebrne ploče zašvajsovali lobanju...

BRIJANjE "ZA INAT"

NAŠ domaćin dr Mirko Peković sa pažnjom pokazuje svaku fotografiju ili medicinsku spravu, posebno nam objašnjavajući svrhu svake od njih. Više od 70 fotografskih snimaka do sada nisu prikazivani javnosti. Svaki od njih potresan je na svoj način, a jedan je posebno autentičan.

- Fotografija je napravljena 1917. godine i prikazuje čoveka koji se brije - pokazuje nam Petković. - Ali kako! Posle silnih godina ratovanja, vojnik je skinuo odeću sa sebe, zbacio sve, i krenuo da se brije, licem okrenutim položajima neprijatelja, koji su bili nedaleko od njega.

U ratu sve postaje relativno, čak i strah. Ovom dasi se dopalo da brine o sebi, urednosti ili čemu god... Boga pitaj šta li se vrzmalo po njegovoj glavi - pa je rešio ovako da se "dotera".

IZLOŽBA

DRAGOCENA postavka izložbe "Srpski sanitet 1914-1918." biće otvorena za posetioce do 12. jula. Na ovom mestu su stručnjaci sakupili eksponate koji u najvećoj meri do sada nisu bili prikazivani široj javnosti.

Izuzetan doprinos priložili su Muzej grada Novog Sada, kao i njihove kolege iz Narodnog muzeja u Šapcu. Dragoceni su i privatni fondovi dr Nikole Ristića i privatna kolekcija Milana B. Vakanjca.

Sva zaprežna vozila za prevoz ranjenika, jarmovi za stoku koja ih je vukla, burad za iskuvavanje odeće i ostali eksponati su originalni, uz restauriranje delova koji su bili ugroženi zubom vremena.

PREŠAO POLA SVETA ZA SRBIJU

DOBROVOLjAC Milan Vakanjac imao je nestvarnu biografiju heroja. Kao svršenog đaka u Somboru mobiliše ga austrougarska vojska i šalje 1915. godine na ruski front, gde uspeva da prebegne na drugu stranu. U martu 1916. priključuje se Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, a onda ga, zajedno sa drugim vojnicima čeka neverovatan put: od Odese, preko Sibira sve do luke Port Artur, gde ih ukrcavaju u jedan britanski brod, pa plovi preko Kineskog mora, Indijskog okeana i Crvenog mora. Potom prolazi kroz Suecki kanal, pa u Port Said, i na kraju u Solun.

Bakanjac je nacrtao i kartu na kojoj je precizno ucrtao putanju koju je prošao sa drugovima pre nego što se pridružio srpskim jedinicama koje su oslobađale zemlju.