Nema Beograđanina koji nije prošao Brankovom ulicom. To je nemoguće ako neko stanuje u ovom gradu i pokušava da se domogne centra i Zelenog venca. U isto vreme, tek poneko se zapita kako li je živeti u ovoj ulici, dok kroz nju tutnji najveći broj automobila i autobusa, u paklenoj nameri da se domognu Terazijskog tunela ili samih Terazija.

Žitelji Brankove ulice retko i teško otvaraju prozore da provetre svoje stanove, jer će im, ukoliko to pokušaju, varoški smog mnogo brže "svratiti" u kuću, nego li će oni uspeti da se domognu svežeg vazduha.

Nekada je sve to bilo sasvim drugačije.


Kneževa "džada"

"BEOGRADSKE priče" se, sasvim logično, nadovezuju na sećanja hroničara, a među njima posebno mesto zauzima Dimitrije C. Đorđević, čovek koji je budno i marljivo beležio pripovesti i događaje iz grada čije današnje konture ondašnji stanovnici metropole ne bi mogli lako da zamisle. Jedna od njih nam je vratila duhove od pre jednog veka, ili čak i više, kada je Đorđević posebno opisivao Brankovu ulicu. Srećom, njegove beleške su sačuvane, a posebno dragocena je knjiga "Kroz stari Beograd" (objavio "Službeni glasnik"). On o Brankovoj ulici piše na jedan drugačiji način.

- Po svome položaju, ta se ulica razlikovala od ostalih, ne samo po svom življem saobraćaju, već i po otmenosti ondašnjih njenih stanovnika - beleži Đorđević. - Ime Gospodska ova ulica je nosila dugo. Odbor stare beogradske opštine, kažu, tako je krstio ovu ulicu zato što su u njoj nekada stanovala sve sama krupna gospoda. Mnogo docnije, pak, ulica je dobila ime po Branku Radičeviću, omladinskom popularnom pesniku, koji je stanovao nekada u ovoj ulici, u kući broj 31.

Kuća o kojoj priča naš hroničar odavno je srušena, a "pala je kao žrtva proširenja te ulice", upravo zato što je tuda trebalo da prođe prilaz ka Mostu kralja Aleksandra, koji je bio preteča Brankovog mosta.

- Starom Gospodskom ulicom, u svoje vreme prolazili su i knez Miloš i knez Mihailo, kad god su iz svoga dvora išli u Sabornu crkvu - piše dalje Đorđević. - Tuda im je bilo i bliže i lakše nego preko Terazija. Oni su onda iz dvora prolazili pored "Londona", i ulazili u Ulicu kraljice Natalije, koje je onda imala dva imena. Od Ulice kneza Miloša do Balkanske zvala se Ministarska ulica, a od Balkanske do Zelenog venca nosila je ime Abadžijska.

"Nekada je u centralnom delu ove ulice bila prizemna zgrada, visokog partera", beleži Đorđević i dodaje: "U njoj je bio smešten stari Državni sovjet".

Ispred ulaza, ležao je, s ulice, poveći kamen, "binjektaš" kako su ga zvali Turci.

Šta će on tu?

POP PANTINA

ULICA posvećena sovjetskom oslobodiocu Beograda maršalu Birjuzovu nekada se zvala Pop Pantina, a potom Kosmajska.

Nedaleko odatle, u Brankovoj, a prethodno Gospodskoj ulici, Trajković pominje da je bila i kuća "koju je knez Miloš poklonio svojoj milosnici Jelenki, kada se udala, a u tom se zdanju kasnije nalazila i Akademija nauka, odnosno magacin akademijinih izdanja".

- Tu je bio i dom pesnika Matije Bana (po kome danas Banovo brdo nosi ime), i njegovog zeta, slikara Steve Todorovića, i to je dugi niz godina bio glavni salon gde se okupljao umetnički i književni svet ondašnjeg Beograda - beleži Trajković.

Kamen za konjanika

ODGOVOR na ovakva pitanja mogu da daju isključivo savremenici, jer današnjim Beograđanima priča ne bi bila sasvim jasna, sve dok ne dokuče način života koji je postojao tada, pre nekoliko vekova, a samim tim i običaje onog vremena.

- Taj kamen služio je da olakša penjanje na konja onim glasnicima koji su od glavešina iz unutrašnjosti donosili pisma za Sovjet. Takav kamen leži i danas ispred dvorca kneza Miloša na Topčideru.

Ali, on je svakako vredan zasebne priče.

Možda današnjim Beograđanima neće biti prepoznatljiva imena nekih naših predaka koji su svojevremeno bili bitni u varoši, ali Đorđević podseća na ministre koji su stanovali u ovoj ulici, poput Jovana Marinovića, Koste Magazinovića, Alekse Simića, Jevrema Grujića, Nikole Krstića i Jovana Boškovića.

Nadalje, autor pominje i imena važnih pukovnika onog doba, kao i kuću koja je srušena a nekada se u njoj nalazilo Rusko poslanstvo, u kojem je stanovao Aleksandar Persijani.

U vreme kada je nastala knjiga bazirna na Đorđevićevim beleškama, davne 1935. godine, hroničar se šarmantno seća i starog državnog statističara Jakića, čuvenog đumrugdžije Ace Gluvog, kao i redakcije i štamparije ondašnjih "Beogradskih novina".

I kojekoga još, ali i sam kaže: "Ko će sve da se seti svih ondašnjih stanovnika Gospodske ulice."