VREME s početka 20. veka u Beogradu karakterisao je jedan neobičan čovek, u varoši poznat kao ugledni zemljoposednik. Međutim, ovaj čovek imao je još jedan božji dar - bio je izuzetno snažan. Zvao se Živko Zdravković, i slovio je kao najjači čovek u gradu.

O njemu pričamo sa Nikolom Kusovcem, jednim od naših najuglednijih poznavalaca istorije likovne umetnosti. Već u skladu sa tradicijom "Beogradskih priča", poznati sugrađani nam pripovedaju nešto - što od njih niste očekivali. Ovog puta, o pretku našeg sagovornika, deda Žiki, o kojem je pisao i legendarni Momo Kapor, opisujući ga kao grdosiju.

Trka sa "maksimom"

- MOJ deda bio je potomak Đoke Zdravkovića i prababe Lenke koja je bila "čudo od žene" i oslonac važne višnjičke porodice - počinje Nikola Kusovac ovu pripovest. - Kada je 1886. godine počela selidba starog, tašmajdanskog groblja na prostor današnjeg, Novog, prababa Lenka je shvatila važnost trenutka i tik uz novo mesto gde će počivati Beograđani kupila je zemlju i počela da gaji karanfile, hrizanteme i ostalo "grobljansko cveće". Uskoro je postala glavni liferant pa je počela da snabdeva sve grobljanske cvećare, što je u kućnu kasu unelo ogroman novac kojim je kupovala sledeće parcele u okolini. Tako je moj pradeda stekao imanje od današnjeg stadiona OFK "Beograd" do Rospi ćuprije, između Ade Huje i Višnjičke banje, a naviše do Zvezdare. Deda Žika je od majke Lenke nasledio sve to blago, ali je tu bilo još nešto: Bio je natčovek. Takvu snagu niko u ondašnjem gradu nije zapamtio.

Žika Zdravković je pregurao dva balkanska i Prvi svetski rat u kojem se pokazao kao izuzetan vojnik. Ipak, Kusovac pamti pripovest o tome zašto je deda bio toliko moćan za legendarnim "maksimom", kako su se zvali prvi teški mitraljezi.

- Kada lociraju mitraljesko gnezdo, neprijateljski artiljerci odmah reaguju pokušavajući da ga unište - objašnjava naš sagovornik. - Tada je trebalo od sedam do deset minuta da nišandžija i onaj koji opslužuje rasklope "maksima" i odnesu ga na drugo mesto, budući da je oružje bilo izuzetno teško. Deda Žika ih je potpuno zbunjivao, pošto je bio toliko snažan da je kompletnu tešku skalameriju tovario na leđa, pa bi "očas pretrčao" na drugu kotu. Na kraju je dopao zarobljeništva, a tamo, u Bavarskoj je održavao jedno gazdinstvo. Dok su svi nosači istovarivali brašno u džakovima noseći po 50 kilograma na leđima, Žika je stavljao po dva, a onda i poskočio pred damama koje su ga gledale. Pamtim kao dete kako sam ga gledao da sa 70 godina može da razbije orah na stomaku, od šale zgužva tadašnje metalne novčanice od pet dinara, a sa njegovih 114 kilograma niko nije mogao ni za šta da ga uštine, jer nije imao grama sala.

"Nadlanica" za pijanca

KARABURMA između dva rata bila je načičkana njivama, a u jesenje vreme tuda su krstarile bezbrojne zaprege. Kusovac kaže da je deda Žika jednom zamolio jednog seljaka da ga poveze do varoši, a ovaj je odbio, valjda ga ne prepoznajući. Deda se našalio sa ratarom, govoreći da je bolje tako jer je ovaj iovako imao samo rage.

- Seljak nije verovao šta mu se desilo, a ono "rage" Žika je uskoro i dokazao jer je uhvatio kant, zadnji deo kola, a konji nisu umeli potom da pomere zapregu ostavši zakucani u mestu. Istovremeno, sećam se, kao dete, da su moja majka i njene dve sestre išle ulicom tadašnjim, međuratnim Beogradom, odnosno Karaburmom. Jedan pijanac je rešio da im dobacuje, a nesrećnik nije bio ni svestan da deda Žika i mi, unuci, idemo nekoliko desetina metara iza. Tada sam prvi put u životu video kako je deda nekome "odvalio nadlanicu", ali tako, da prvo poleti uvis, a onda se naglavačke surva u kanal sa vodom pored puta. Kada je shvatio na koga se namerio, nesrećni pijanac je još dugo dedi ljubio ruku i izvinjavao se koliko god je mogao.

Živko Zdravković je doživeo duboku starost na svojoj Karaburmi, radeći vredno, ali su mu komunisti posle rata polako oduzimali sve što je stekao.

- Pedesetih godina me je poveo u opštinu Palilula, kada su mu naložili da plati porez na zemlju koju su mu već oduzeli - seća se Nikola Kusovac. - Još pamtim kako je bio besan i neustrašiv, i na koji način je ušao u zgradu opštine i počeo nemilice da im psuje "majku komunističku". Bio je star, pa ga nisu mnogo dirali posle. Ali, dirnuli su dušu jakog čoveka. Deda Žika je imao jednu slabu tačku, a to je bila bašta između današnjih ulica Uralske i Marijane Gregoran. To je bio veliki voćnjak u kojem je, svojim rukama, sadio voćke i vinovu lozu. Imao je omanju kolibu na tom mestu i to je bio njegov jedini posleratni raj.

- Kada su komunisti rešili i to da mu uzmu, kako bi izgradili nekakve nove zgrade, to nije mogao da preživi. Umro je doživevši nešto više od 80 godina. Pozvao je sve svoje kćeri, rekao da će ga za sedam dana od tog susreta sahraniti - i tako je i bilo. Svima je objasnio kako je "imao neki svoj dogovor sa Bogom". Pratila ga je vizija još iz Prvog rata, kada je preboleo tifus, i kada je, kako je govorio, porazgovarao sa Gospodom. On mu je tada rekao kako mu "još nije došlo vreme, ali kad dođe, svakako će to da mu javi".

I, kada su mu oteli omiljeni voćnjak, bilo mu je javljeno.


Lovac i kazna

PREJAKI deda Žika bio je strastveni lovac. Nikola Kusovac pamti kako su, kao klinci, pratili dedin lovački učinak, a kaže "ne daj bože da smo morali da nosimo kući sve što deda ulovi", mi to ne bismo mogli, od težine lovine.

- Gde ima lova, zadesi se i krivolov, i neki lovočuvar se sukobio sa dedom, pucajući mu u leđa i to puškom koju je Žika prvo napunio sitnom sačmom da bi gađao ptice. Kada je ranio dedu, ovaj se tako razljutio da je nesrećnik ostao bez ruke.

Zato je deda kasnije platio silne novce kako bi obeštetio lovočuvara i izbegao zatvor, ali je odatle ostala izreka koju je pominjao i legendarni Kapor, da, "ko je na dedu ruku digao potom nije imao kojom da se prekrsti".

Poštovanje

"DUGO sam na Karaburmi govorio da sam Žikin unuk i to je izazivalo izuzetno poštovanje komšija", govori Kusovac.

- Štaviše, poslednji koji su pamtili legende o njegovoj snazi su se nedavno upokojili, a dugo se znalo da je njegova moć bila neponovljiva.

Fudbaler

NAŠ sagovornik bio je talentovani fudbaler, budući da je nastupao za ondašnji fudbalski klub "Beograd sa Karaburme". Umeo je da pretrči sto metara za 11 sekundi i zato je bio nezaustavljiv.

- Taj klub je osnovan 1928. godine, igralište mu je bilo takođe u ovom delu grada. U ono vreme smo gurali dobro, dostizali smo skoro do Druge lige. Zvali su nas "Real iz avlije", a igralište i današnjeg i tadašnjeg najpopularnijeg kluba iz ovog dela grada nalazilo se na - deda Žikinom zemljištu.


"Meze" za golijata

SEĆANjE našeg sagovornika seže u doba kada je pamtio svog dedu kao vremešnog, ali i dalje snažnog čoveka, u njegovoj omiljenoj bašti na Karaburmi.

- Voleo je sitan sir, a iz bašte je imao najbolji paradajz i nestvarno ljute paprike koje je obožavao. Pre podne bi trošio litar rakije, a po podne pet litara vina. Kolos i čudo od čoveka.