U VISOKOM društvu Beograda s kraja 19. i početka 20. veka udaja bez miraza bila je nezamisliva. Svaka nevesta bi u brak unosila brojne dragocenosti, od nakita, zlatnika, do nekretnina. Tako su neke palate u samoj Knez Mihailovoj ulici ostale spomen na bogate darove koje bi dobrostojeći roditelji ostavljali svojim kćerima na putu ka bračnom životu.

Vodič kroz Knez Mihailovu na ovom putovanju nam je Zoran Ilić, turistički vodič koji je dugo prikupljao podatke o ovoj, najpoznatijoj varoškoj ulici. Pripovedanje je počeo od samog početka Kneza i današnjeg "Ruskog cara".

Otmica pa udaja

- NA današnjem mestu "Ruskog cara" bila je stara, istoimena kafana koju je držao Nikola Krsmanović, jedan od nabogatijih Beograđana svog vremena - uvodi nas u priču Ilić. - Njegova kratkovida kći zagledala se u jednog od braće Antonijević, a ovaj za to nije hteo ni da čuje. Naime, Antonijevići su stigli u Beograd 1867. godine, sva četvorica su imala majstorska pisma o završenom kujundžijsko-zlatarskom zanatu, pa su kupili placeve u Knez Mihailovoj od 11 do 15, kao i u Čika Ljubinoj 13 i otvorili časovničarske radnje. Godine 1878. već su bili zastupnici firme "Lonžin" za Srbiju. Jedan od njih, Maksa, junak je ove priče.

Početkom pripovedanja Zoran Ilić naglasio je da Nikola Krsmanović nije bio pristalica veze njegove kćeri sa Maksom, te zaljubljeni mladić prvo obeća, a onda i ispuni pretnju da će oteti mladu. I bi tako.

Stari Krsmanović se teška srca oprosti sa odlukom mladenaca, ali se doseti kako da napakosti Maksi, pa odredi staru kafanu kao miraz svojoj kćeri, ali kao svojinu koju ne može da otuđi!

- Ponosni Maksa je u novembru 1890. godine platio imanje Krsmanoviću, kako bi konačno mogao njime da raspolaže - dodaje Ilić. - Cena je bila ogromnih 104.000 dinara, pa su se konačno Antonijevići i Krsmanovići orodili, a Ana je postala ponosna majka četvorice sinova i dve kćeri, od kojih je Milutin Antonijević postao naslednik celog imanja.

Kasnije na ovom prostoru niče današnji "Ruski car", izgrađen od 1922. do 1926. godine, po projektu arhitekata Petra Popovića, Milana Sekulića i Dragiše Brašovana. Između dva rata ona je bila otmeni beogradski restoran u kojem su se okupljali umetnici i književnici, a tu je varoška aristokratija održavala balove u dobrotvorne svrhe.

Bogatstvo i pepeo

KUĆA Ljubice Avakumović u Knez Mihailovoj 34 izgrađena je kao miraz, a nastajala je 1922. i 1923. godine, po planovima arhitekata Jovanovića i Verhovskog. Oživljena je masivnim pilasterima, nišama, balkonima i dekoracijama po projektu Viktora Lukomskog.

- Priča počinje sa Nikolom Stefanovićem, trgovcem čija karijera je počela tako što je, prvo, bio vlasnik terzijske radnje, pa je postao manufakturni trgovac i, na kraju, vlasnik trgovine kancelarijskim materijalom. Bio je vrlo bogat čovek. Oženio se jednu od pet kćeri baba Dude Karabiberovićke, žene koja je ušla u legendu ondašnje Srbije budući da je razudala svoje kćeri za najviše državne funkcionere, koji su žarili i palili državnom administracijom. Nikola je imao pet kćeri, od kojih je Mileva bila udata za vođu liberala Jovana Avakumovića, akademika i predsednika vlade u dva saziva. Imali su dve kćeri, od kojih je Ljubici (1872-1958) ostala ova palata u miraz.

Zdanje pri kraju najpoznatije gradske ulice, na broju 52 pripadalo je Mihajlu Pavloviću. Bio je vešt trgovac i brzo je napredovao, pa je štedeći dosegao moćan kapital. Kupio je turske dućane i magaze duž Knez Mihailove ulice od Ulice kralja Petra do Rajićeve, i sve ih porušio. Na tom mestu ozidao je impozantnu zgradu na sprat. U prizemlju je bio prostrani dućan sa dva odeljenja i zastakljenom kancelarijom. Stan na spratu služio je kućevlasniku i njegovoj porodici.

- Jedini Mihajlov sin Milorad (1869-1915), bio je vrlo bistar i dobar govornik - dodaje Zoran Ilić. - Ipak, nije se mnogo interesovao za poslove radnje, a svojim kćerima je prvi u gradu davao miraz od 5.000 dukata. Tako su Vuka, Lepa i Zora dobijale impresivnu svotu na početku bračnog života, ali je ovako njihov otac navukao grdnu mržnju i negodovanje, jer su mnogi želeli bogato da podare svoje kćeri pred udaju, ali ovako impozantnu svotu nikako nisu mogli da obezbede.

Naš sagovornik citira i Milivoja Kostića, beogradskog hroničara, koji kaže kako je Mihajlova udovica provela svoje poslednje godine u domu staraca iako joj je radnja njenog muža bila jedna od najpoznatijih u Knez Mihailovoj. Kada im je sin Milorad umro, pre toga izgubivši ogroman novac u nekim trgovačkim spekulacijama, ostavio je za sobom tri sina i udovicu koja je umrla u nemaštini. Tako se Miloradova očeva tekovina pretvorila u prah i pepeo, a kuća na kraju Kneza ostala u znak sećanja na njihovu sudbinu, i najveći miraz onoga doba.

NIKOLA I KĆER

Karabiberovićkin zet Nikola Stefanović imao je pet kćeri od kojih je najmlađa - Danica - bila otmenog držanja i oblačenja. Kako kaže naš sagovornik, ova mlada dama je 1890. godine pobegla sa jednim Turčinom, tada najbogatijim trgovcem duvanom sa Terazija, u Carigrad.

Posle njegove smrti, našla se na dvoru cara Etiopije, Haila Selasija.

POUKE I UPUTSTVA

Turistički vodiči oslanjaju se na obimnu literaturu o istoriji Beograda, naš sagovornik Zoran Ilić posebno pominje knjigu "Beograd pored kojeg prolazimo" Miljane Laketić, kao i "Tajne Beograda", Zorice Guzine, a posebno poštovanje ima prema znanju i načinu na koji ga je prenela Svetla Atanasijević.