Kad je granica bila prekoputa

DO 1914. godine sa leve savske obale ka Beogradu gledali su stranci. Danas je tu Novi Beograd, a pre stotinu godina i početka Prvog svetskog rata na tom mestu bilo je inostranstvo, odnosno Austrougarska.

Beograd je bio pogranični grad, Zemun takođe, samo sa strane Habzburške monarhije, a među njima je bila močvarna pustopoljina kroz koju su se probijali kolski putevi.

Malo je bilo građevina koje su se nalazile sa novobeogadske strane do Prvog svetskog rata, a današnji "Siti" Beograda i armiranobetonske novogradnje zauzele su vodoplavno zemljište koje je pripadalo bežanijskim seljacima.

Zdanje koje je dugo odolevalo zubu vremena bila je karaula koju su do rata koristili Austrougari, da bi i posle ratnih sukoba ostala da stoji kao spomen na bivše vladare.

Karaula je izgubila vojni smisao, nova država proširila se na sremski deo, a obe rečne obale i samo Ušće sada su bili sastavni deo grada koji je uskoro počeo slobodno da se širi.

Sama kuća ostala je čvrsto na mestu koje bi je opkoljavalo vodom i potapalo njen prizemni deo. Stari Beograđani pamte da je u njenoj okolini bilo različitih fenomena, poput onog koji danas zovemo "tiskim cvetom" i sada spada samo u atrakcije vezane za reku koja se daleko odavde uliva u Dunav.

Zdanje stare karaule koristili su alasi kojima nije bilo bitno da su u srcu starog Beograda i kojima je vreme na vodi bilo najdragocenije. Tako ovi snimci vode ka njihovom vremenu, ali i pogledu koji su predratni fotografi mogli da zabeleže gledajući od karaule ka tvrđavi na Kalemegdanu.

Dugo se ova kuća borila sa okolnostima koje su joj bile suprotstavljene, ali su prvi ozbiljni radovi na isušivanju močvare i početna nasipanja obavljena 1938. godine primorali i ovu staru, vojnu građevinu na konačno "povlačenje".

Tako su silne tone peska i sasvim novi izgled priobalja potisnuli staru karaulu koja je srušena pred Drugi svetski rat. Jedan rat je, nekako, "pregurala", ali drugi nije dočekala.