„Advertajzing“ po meri naroda

PROŠLO je više od 80 godina otkako su Beograđani mogli da otvore dnevne novine, tamo ugledaju oglas, naruče „specijalni šampon“ i reše problem ćelavosti. Samo „pofajtaju“ ćelu, a tamo, ne samo da ubrzo izraste nova kosa, već uskoro novom upotrebom spektakularnog preparata reše i problem peruti... ma šta god da požele mogli su lako da reše.

Blago njima.

Zaboravite na ćelavost

U novinama iz 1933. godine ovaj proizvod zvao se „morana“, a reklama je prikazivala dvojicu sagovornika koji su telefonom razmenjivali iskustva. Jedan (onaj čupavi) drugom (ćelavom) objašnjavao je i to kako treba odmah da upotrebi „moranu“, a „dobićeš je svugđe... zbog nje ugine perut, ona jača i hrani koren, odmah obustavi opadanje, a kosa izraste na ćelavom mestu“.

Možda se marketing u nečemu promenio, ali mnoge stvari su ostale iste. Tako su reklame za sredstva protiv muške ćelavosti ostale bogme nepromenjene do dana današnjeg, baš kao i efekti pomenutih proizvoda. Iako su naslednice „morane“ dale „izuzetne“ i „revolucionarne“ rezultate, sve je više ćelavih, ali pojam vezan za „revoluciju“ je toliko primamljiv marketinšim stručnjacima, da se održava do danas.

Istovremeno, na sadašnjim tv programima jasno vidimo kako postoje dve vrste belih tkanina za koje su, naravno, odgovorni deterdženti visokog kvaliteta (hajd’ da u ovom slučaju preskočimo one, „revolucionarne“). Jednostavan primer na tv ekranu prikazuje upravo ono isto što su pokazivali novinski oglasi iz tridesetih godina. S tom razlikom što je tada devojčica plakala u ujakovom krilu, a danas su bitni neki drugi akteri.

Neutešno dete cmizdrilo je „u dva reda suza“, jer je, jadno, mislilo da je njena haljinica bela, a uskoro se uverila u bezvredno sivilo omiljene tkanine. Ali! Na scenu stupa nenadmašni ujkica brišući joj suze snežnobelom maramicom, koju je, dabome, prethodno oprao sapunom „radion“.

Taman je slično prošao i dasa koji se našao u čudu jer je okovratnik oprao istim proizvodom, ali košulju nije, i - eto nevolje, okovratnih je bleštao čineći neverovatan kontrast.

Koristeći sličan recept domaćicama se obraća i proizvođač „albusa“ koji uvodi sapun sa terpentinom. Istina, tada su u upotrebi samo sapuni za rublje, jer veš mašine nisu bile sastavni deo domaćinstva, pa je pranje svakako bilo zahtevan posao.

„Vesele“ tridesete u nekim momentima nisu zaostajale za današnjim, modernim marketingom, mada su bile uskraćene za tako kolosalan proizvod kao što je televizija. Ipak je štampa briljirala, uzimajući kajmak od oglašivača.

Dabome, kao što rekosmo, stručnjaci za reklamu nisu se libili velikih, „glamuroznih“, a pogotovo stranih reči, pa je pojava „kraljice peći“ označena kao „senzacija“. Bila je ozačena kao „jedina patentirana peć koja u potpunosti sagoreva domaći ugalj“, dok se kod drugih konkurentskih peći značajan deo energije gubio „u vidu dima i čađi“.

Dame su odvajkada bile zahvalna i poželjna ciljna grupa, pa je njihovom ukusu uvek valjalo udovoljiti. Posebnu pažnju lepšem polu posvećivali su saloni za lepotu, a modenski je bilo koristiti francuski jezik, poput „Institut de Beaute“, dok su „sede vlasi zaista najveći neprijatelj mladenačkom izgledu svakog pojedinca“, pa se svima preporučuje „bojadisanje kose“.

Nervozni žive kraće

U ono vreme, prvih decenija 20. veka termin „stres“ nije bio u modi kao što je to danas (a valjda ga je manje i bilo), ali je nervoza mnoge mogla da košta glave. Tako na jednom novinskom stupcu osviće upozorenje u kojem oglašivač pita čitaoce „da li su osetili znakove smalaksavanja živaca?“. Ukoliko je tako, postoji knjiga kojom će korisnik biti vidno obradovan, a koja će mu, dabome, značajno pomoći u nevolji u koju je zabasao. Jer, kako objašnjava oglašivač, „nervozni žive kraće“.

Za one slabokrvne, blede, slabih živaca i bez apetita postojao je „energin“. Deci je bilo savetovano da piju tri male kašike dnevno, dok su odraslima sledovale tri velike kašike. Na dnu oglasa, sasvim uredno je pisalo kako je preparat odobrilo Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja, kao i broj pod kojim je proizvod zaveden. Srećom, tada nije postojala televizija pa spiker nije morao na brzinu da probrblja ono kako „bi trebalo da se posavetujete sa lekarom ili farmaceutom...“ (a ostalo ste iovako zaboravili).

Robna kuća „Mitić“ bila je prestižna u Beogradu i u predratnom periodu neprikosnovena. Veletrgovac Vlada Mitić ostavio je veliki trag u prestonom gradu, a njegove prodavnice su prve prerasle u prave, evropske robne kuće. U njima je potrošač mogao da pronađe najrazličitije artikle, a kada se oglašavao sa željom da prodaje perisijske i turske tepihe, samo je zalepio sliku čoveka sa Orijenta koji ponosno nosi tepih ka njegovoj radnji i dabome - veliko ime „Mitić“ kako bi kupac znao kuda da se uputi.

Napredak tehnike osećao se i u kupatilima dobrostojećih Beograđana, pa je poseban majstor skretao pažnju na njegovo umeće sa „furunama u kupatilu“, koje su istovremeno imale zadatak da greju vodu, kao i vazduh u ovoj prostoriji.

Tridesetih godina su se za prevlast borili i proizvođači i trgovci radio-aparatima. Sve svetske firme već su se udomile u Beogradu, i utakmica za kupce se već rasplamsala. Neko je nudio dužu garanciju, neko bolji opseg radio talasa, a neko, opet, najbolji dizajn.

„Četiri dimnjaka i pet dana“

Istovremeno, među požutelim listovima novinske hartije stare osam decenija, primećujemo i bojažljive, ali upečatljive oglase za preparate koji su lečili polne bolesti. Bilo ih je čak iz Praga, uspeh lečenja bio je zagarantovan, a ukoliko ne dođe do izlečenja, proizvođač je garantovao povraćaj novca.

Tada su najbrži parobrodi na planeti otkrivali novi svet, tako što su novinski oglasi nudili putovanje u Ameriku i Kanadu iz Hamburga. Takvi oglašivači očigledno su imali brojnu publiku u tadašnjoj Jugoslaviji, jer se oglas nedeljama ponavljao. Putnicima je nuđeno putovanje brodom „sa četiri dimnjaka za pet i po dana“.

Tako je trgovački život Beograda bio buran i pre osam decenija. Mada današnji magovi marketinga misle da su neprikosnoveni i originalni, mnogo toga ostalo je isto kao i tada...

NIŠTA BEZ BIOSKOPA

BIOSKOPSKE predstave bile su neizbežan deo kulturnog života prestonice tridesetih godina, ali sale ne bi mogle da budu popunjene ukoliko veliki spektakli i premijere ne bi bili oglašavani u novinama.

Tako izdvajamo oglas u kojem bioskop „Kosmaj“ prikazuje najveću senzaciju sezone, „Fantom Durmitora“ u kojem „glavnu ulogu igra naša divna Beograđanka Ita Rina, koja će lično prisustvovati na predstavama od 7 i 9.20 časova“.

Istovremeno je bioskop „Koloseum“ najavio prikazivanje „najvećeg i najboljeg“ ratnog spektakla „Zemlja u plamenu“.

Iste, 1933. godine u „Kasini“ burno je najavljena Lil Dagover, kako u oglasu piše - jedna od najlepših žena Nemačke, u velikom tonfilmu „Iz devnika lepe žene“. Novinska reklama govori i da „film potpuno otkriva dušu moderne žene, njeo slobodnoumno shvatanje o ljubavi i braku, kao i posledicama.“

ČARLI KAO ŠARLO

JEDAN poziv za bioskopsku predstavu ipak nasmeje svakog današnjeg čitaoca ondašnjih novina i njihovih reklama. Tako je veliki komičar i mag nemog filma Čarli Čaplin bio, očigledno, veoma popularan u beogradskim bioskopima, ali pod drugim imenom: Ovde su ga zvali Šarlo Šaplin.

Tako Tonbioskop „Novaković“ najavljuje „najslavnijeg komičara sveta u svom poslednjem, nesravnjivom remek-delu“ Svetlosti velegrada.

Očigledno pod uticajem francuske mode, i kod nas su ime sjajnog komičara čitali na sličan način kao što su to činili Francuzi, pa je „zlosrećni“ Čarli kod nas ispao Šarlo, a ono „Šaplin“ bio je logičan nastavak.