TEŠKO profesoru koji dolazi kod dece koja nisu zavolela njegove časove, i teško deci koja imaju profesora koji nije uspeo da ostavi svoje probleme ispred učionice“.

Ovim rečima nas u tajne svog posla uvodi iskusni Mihajlo Ćulum, profesor istorije Prve beogradske gimnazije, neko zbog čijeg povlačenja u penziju su đaci bili silno razočarani, a Beograđani su se opet setili da su im škole bile „druga kuća“.

O školovanju u Srbiji učili smo upravo na primeru škole koju je nedavno ovekovečio „Šešir profesora Koste Vujića“ i besmrtna rola Aleksandra Berčeka. U toj istoj ulozi nekada je svoju glumačku moć pokazao i Pavle Vuisić, što dovoljno govori o važnosti ovog poziva.

Vojvode i velikani

- OVO je najstarija gimnazija u Beogradu, a počela je da radi u kući Nikole Selakovića u Jug Bogdanovoj 26 još 1839. godine - počinje priču za „Novosti“ Mihajlo Ćulum. - Pet godina kasnije seli se u Konak kneginje Ljubice, a 1847. u Ulicu kralja Petra 4, gde je danas Fakultet primenjenih umetnosti. U Kapetan-Mišino zdanje prelazi 1863. godine, 1905. u Dom Svetog Save, da bi, konačno, 1938. bila sazidana zgrada u kojoj se i sada nalazi. Prvobitno su je pohađala samo dva razreda, a imali su i dvojicu profesora: Vasilija Berarića i Mihajla Popovića, a Berarić je istovremeno bio i direktor. Uskoro se pridružuje još jedan razred, a od 1842. godine bilo ih je četiri.

Profesor Ćulum se, kao iskusan istoričar, zajedno s nama vraća u beogradsku i nacionalnu prošlost i shvatamo da su modernu srpsku državu stvarali ljudi koji su završili Prvu gimnaziju.

- Decenijama je Prva gimnazija bila putokaz razvitka srpskog identiteta - nastavlja naš sagovornik. - Nikada nije prekidala rad i po tome je najstarija u Beogradu. Istina, starije od nje su one škole u Kragujevcu, Šapcu i Čačku, ali one su bile takozvane polugimnazije, i tokom svog postojanja su pravile pauze u radu, zbog ratova i teških vremena.

Ćulum s ponosom pominje brojna imena, počevši od Jovana Ristića, istoričara i diplomate, borca za prava Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine, Vladana Đorđevića, predsednika vlade u doba Aleksandra Obrenovića, potonjeg kralja Petra Prvog Karađorđevića... Zatim se nižu imena velikana. Ovde su bili na školovanju Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Radomir Putnik, u doba kada nisu ni slutili da će postati najveće srpske vojskovođe. Slede imena Vojislava Ilića, Kornelija Stankovića, dr Laze Lazarevića, Stojana Novakovića, ali i Gavrila Principa i Jovana Skerlića. Ovde je Ljubomir Nenadović bio i učenik i, potom, profesor. U Prvoj beogradskoj su „grejali klupe“ i Svetozar Marković, Jovan Cvijić i legendarni Mihailo Petrović - Mika Alas.

- Nit školovanja velikana nije prekidana od 1839. godine i to je naša važna tradicija. Ona je krvotok i putokaz ovom narodu ka budućnosti.

Zidove škole danas krasi više od 500 uramljenih fotografija, ne samo velikana koji su se ovde školovali, već i pedagoga koji su ih podučavali. Profesor Ćulum podseća da sada svaki kabinet ove škole nosi ime po nekom od velikana.

Posebno dragocen deo priče o ovom mestu ispričan je po delu Milovana Vitezovića „Šešir profesora Koste Vujića“, a naš sagovornik kaže da je pored Koste, koji je predavao nemački jezik, u Prvoj beogradskoj radio i njegov brat Vladimir, koji je podučavao srpski jezik.

- Pre jednog veka i zakoni i profesori su bili vrlo strogi - podseća Ćulum. - Ako bi učenici nižih razreda pravili neopravdane izostanke, sledile su telesne kazne, dok su stariji morali u posebnu odaju - „zatvor“. Ostalo je zapamćeno da je jedan profesor tog doba rekao učeniku da je bezobrazan, a ovaj je odvažno odgovorio: „Kakvi profesori, takvi i učenici.“ Odmah je bio izbačen iz škole. Iz tog vremena postoje i podaci da je predložen zakon po kojem bi kažnjavanje učenika šibanjem trebalo da bude ublaženo.

Pominjući nekadašnje i današnje vreme, profesor Ćulum ima vrlo jasne stavove.

Oštrina i pravda

- UČENICI odvajkada više poštuju stroge, pravične profesore od onih koji im povlađuju i poklanjaju ocene - izričit je Ćulum, prenoseći ono najbolje iz tradicije pedagoga i onog i ovog vremena. - Pitajte zrele ljude koga pamte po dobru iz doba svog školovanja i sigurno će se setiti ovih, prvih. Pravo merilo je poštovanje koje učenici imaju na osnovu profesorovog rada i njegovog odnosa prema poslu, a ne zbog nečeg drugog. Pravim profesorima ne trebaju nikakvi zakoni kako bi voleli i poštovali decu.

Pedagozi su uvek na istim mukama, ali naš sagovornik, posle gotovo četiri decenije iskustva, ima vrlo jasan odnos prema učenicima.

SPOMEN-ŠKOLA ZDANjE u kojem se nalazi Prva beogradska gimnazija proglašeno je za spomenik kulture 1991, iste godine kada je škola dobila Vukovu nagradu. Od aprila 1995. godine, ova ustanova proglašena je za spomen-školu.

- Nema loše dece - izričit je Ćulum. - Ima loših roditelja i loših profesora. A, verujte, na detetu se uvek vidi iz kakve je porodice. Samim tim, posao je razrednog starešine da dete opterećeno nekim problemom izvede na pravi put. Uvek im se može na mudar način ukazati na grešku, i oni mogu da je isprave. Najbitnije je nikako ne raditi protiv dece. Profesor je treći roditelj u porodici.

Zato je životna filozofija našeg sagovornika naizgled jednostavna, a u suštini, to je kombinacija iskustava svih njegovih prethodnika u ovom poslu.

- Lako je raditi sa dobrim detetom - kroz osmeh će profesor Ćulum. - Mudrost i umeće je izvesti na pravi, životni put onog đaka kojem su životne nevolje pokazale trasu ka stranputici.

Ovih dana su srednjoškolci ove gimnazije, već umnogome oformljeni ljudi, bili veoma zbunjeni i razočarani činjenicom da je profesoru Ćulumu najavljeno penzionisanje tako što neće izvesti poslednju generaciju do okončanja školske godine.

On mudro ćuti, kroz osmeh odbija da komentariše ovu odluku. Ponosan na svoju Prvu beogradsku gimnaziju i svoje učenike, kao da sa osmehom stavi isti onaj šešir, koji je još onomad Kosta Vujić „zaboravio“ na čiviluku kraj katedre.

Sada dolazi vreme da on sačeka svoje velikane. Oni su zakoračili na pravi put, ostaje da stasaju, pa da profesor Ćulum, u „odeždi Koste Vujića“ bude ponosan, kao što je to nekada bio pomenuti besmrtni profesor.

Uz neizbežne reči: „Sve mangup do mangupa...“


BEZ DANA BOLOVANjA

ZDRAVLjE je poslužilo glavnog junaka ove priče, pa tako profesor Mihajlo Ćulum tokom 37 godina nikada nije bio na bolovanju, kao što nije izgubio nijedan čas, osim kada je vodio učenike na takmičenja iz istorije. Naravno, i te časove je nadoknadio.

Početkom karijere, držao je nastavu u Bogatiću, a živeo je u Beogradu.
- Ni tokom te decenije nikada nisam zakasnio na čas - seća se Ćulum. - Svakodnevno sam ustajao u četiri sata ujutru, prelazio 102 kilometra autobusom u jednom pravcu, i sve sam stizao. Direktorka je bila Roksanda Gladović, i imao sam njenu punu podršku.