U srcu Beograda postoji jedan poseban, gigantski, duhovni sef za koji mnogobrojni žitelji glavnog grada ne znaju. U njemu se čuvaju tonski zapisi reči koje su izgovorili Albert Ajnštajn, Sigmund Frojd, Rihard Štraus, Pablo Pikaso... Sačuvani su monolozi i izjave Lava Tolstoja, Tomasa Mana, Eriha Marije Remarka, Žan-Pola Sartra, Bernarda Šoa... Za njima slede Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Isidora Sekulić... Tu su i Marlen Ditrih, Sara Bernar, Lorens Olivije, Ričard Barton...

Ovaj „sef“ je fonodokumentacija Radio Beograda, a čine ga mnogobrojne prostorije u podrumu ovog zdanja koje krasi centar grada. Ovde su sačuvani govori političara koji su obeležili istoriju poput nemačkog cara Vilhelma Drugog, našeg kralja Petra Drugog, Aleksandra Karađorđevića, Lenjina, Trockog, Staljina, Tita, Čemberlena, Čerčila, De Gola, Hitlera, Musolinija... Mnoge rečenice u ovom tekstu napisane moraju da završe sa „tri tačke“ jer je nemoguće nabrojati sve poznate, velike ali i ozloglašene istorijske ličnosti čiji glasovi su deponovani u ovoj arhivi.

Deveti u Evropi

- Radio Beograd bio je deveta po redu radio-stanica u Evropi, a počelo je da radi 1. oktobra 1924. godine, istog dana kad i Radio Beč - kaže za „Beogradske priče“ Dušan Radulović, direktor ove kuće. - Čim je tehnologija dovoljno napredovala, tadašnji stručnjaci su odlučili da čuvaju snimljene materijale i tako je stvorena arhiva trajnih snimaka. Tako čuvamo snimak kada je Lav Nikolajevič Tolstoj govorio u fonograf koji mu je poklonio Edison. Najstariji tonski zapis je iz 1888. godine, kada je engleski kompozitor Artur Saliven govorio o fonografu.

U „kraljevstvu“ najstarijih audio-zapisa Radio Beograda čujemo snimak kralja Aleksandra Karađorđevića zabeležen prilikom posete Bugarskoj, 12 dana pre nego što je ubijen u atentatu u Marselju. Tada se, u Sofiji, kralj obratio bugarskom caru Borisu.

- Sve to presnimavamo u moderne formate i čuvamo na tehnološki savremene načine - kaže Radulović. - Postepeno smo uveli veoma slušane „radio vremeplove“, mozaičke emisije sastavljene upravo od tih, starih snimaka, koji opisuju događaje iz prošlosti. Nazvali smo ih „Borba protiv pilećeg pamćenja“. Zasada ove emisije ne prijaju samo određenim političarima, jer čuju sebe šta su pričali pre jedne ili dve decenije, pa kada shvate šta su govorili, ne prija im da to i drugi čuju.

Zaista, politika je ostavljala dubok trag na medijima, pa je tako, sa ove distance, čak smešno čuti kako je ondašnji radio-reporter prenosio događaje na velikom mitingu Slobodana Miloševića održanom na Ušću, kada je iz minuta u minut dodavao po nekoliko stotina hiljada ljudi.

- U vreme nastanka Radio Beograda nije bilo velike konkurencije, ali ni podela kao danas, kada se jasno zna ko kome pripada - dodaje Radulović. - U posleratnom periodu je na neki način osvajana sloboda. Jednostavno, mediji su imali donekle odrešene ruke, ali su se znale oblasti u koje se ne zalazi. Politika je bila „u zabranu“, ali je ostavljen „veliki prostor da se na mala vrata“ krene sa otvaranjem.

Danas je manje poznato da je Radio Beograd, posle Bi-Bi- Sija imao prve emisije namenjene popularnosti muzike kroz top-liste i glasanja. U emisiji „Veče uz radio“ Nikola Karaklajić je pozivao goste da donose ploče koje su nabavljali iz inostranstva i odmah ih emitovao.

90. ROĐENDAN

Radio Beograd ovih dana obeležava punih devet decenija rada. Precizno, počeli su prvog dana oktobra 1924. godine, najpre utorkom, četvrtkom i subotom, a nešto kasnije i svakodnevno. Prvi predajnik bio je u Rakovici, a prvi studio u Knez Mihailovoj.U zgradu predratnog Zanatskog doma Radio Beograd useljen je posle Drugog svetskog rata.

- Tako sam, kao učenik srednje škole, doneo hit singl grupe „Prokol Harum“ misleći da će je samo emitovati. Na moje zaprepašćenje, pustili su me u studio, pa mi čak i ponudili da ispričam priču o tome kako sam došao do ploče. Shvatio sam da je radio „živo tkivo“, a bio sam samo srednjoškolac, ali i najponosniji momak u gradu. Kada sam počeo da radim ovde, shvatio sam da su piloti i stujardese najbolji „snabdevači“ Radio Beograda, i da je, na primer, „Beli album“ grupe „Bitls“ avionom stigao u naš radio samo dan pošto je objavljen u Londonu. Odmah je i emitovan.

Kod „mrtvog Švabe“

U Fonoteku, koja se nalazi u podzemnim odajama zgrade Radio Beograda, vodi nas pomoćnik direktora Saša Kovačević. Bira za nas posebne eksponate, pokazuje najstarije tonske zapise, trake, stare magnetofone, a onda se obraća kolegama Zoranu Markoviću i Đorđu Brkiću.

- Dodajte one materijale koje čuvamo „kod mrtvog Švabe“.

Na začuđen pogled gosta, Kovačević prvo pogleda upitno, a onda shvati šta je rekao.

- A, to vas čudi? Tu su pronašli ubijenog Nemca kad je bilo oslobođenje grada, pa tako i danas zovemo taj hodnik.

Šef Fonoteke Zoran Marković izdvaja poseban omot na kojem precizno piše ime autora, Davorina Jenka, a zatim: „Srpska himna Bože pravde“. Ispod čitko piše: „Svirano od muzike Šestog puka ‘Prestolonaslednik Aleksandar’, presnimljeno sa predratne ploče“. Pored njega stoji sličan zapis. „Najstariji džez snimak, izvođač ‘Original diksilend džez bend’, snimljeno 26. februara 1917. u Njujorku“.

„LILI MARLEN“

U doba nacističke okupacije, od aprila 1941. do oktobra 1944. godine Radio Beograd bio je nemačka radio-stanica koja se oglašavala kao „Zender Belgrad“. - Odatle je prvi put emitovana legendarna „Lili Marlen“, koja se prvi put čula na jedoj radio-stanici - objašnjava Saša Kovačević. - Tadašnji predajnik imao je veliki domet, i „dobacivao“ je čak do afričkog fronta gde su se tukli Romel i Montgomeri, a ostalo je zabeleženo da je čak i britanski general voleo ovu pesmu. Uostalom, iako je mnogi vezuju za doba nacističke okupacije Evrope, ovo je „obična“, ljubavna pesma.

Domaćini nam pokazuju ogromnu gramofonsku ploču koja je očigledno od metala, na kojoj piše neobičan zapis: „Generalna skupština UN u akciji“.

- Ovde čuvamo tonske zapise sa suđenja Draži Mihailoviću, kada je tužilac bio Miloš Minić, suđenje Stepincu... - dodaju naizmenično Marković i Brkić. - A postojala su dugo i pravila šta sme, a šta ne sme da bude pušteno u program.

Gledamo sa nevericom kako se vremena munjevito menjaju. U posebnim kartonskim košuljicama čuvaju se gramofonske ploče. Na svakoj od njih precizno je upisano trajanje kompozicija i njihov raspored, ali i napomena redakcije koja numera sme da bude emitovana.

„BOJ NA KOSOVU“

Legendarno doba „Indeksovog radio pozorišta“ bilo je i doba kada je Dušan Radulović „redovno“ pozivan na sud, pogotovo zbog satirične emisije „Boj na Kosovu“ koju mnogi i danas pamte. Udruženje boraca ga je tužilo zato što je osetilo žestoku ironiju zbog poređenja Josipa Broza i supruge mu Jovanke sa „carom Lazarom i caricom Milicijom“.

- Nekada su veoma ozbiljni urednici određivali šta sme, a šta ne sme da bude emitovano - objašnjavaju naši domaćini.

- Primera radi, veoma je vođeno računa da u američkim kompozicijama ne bude pomenuta droga, dok su domaći „narodnjaci“ bili redukovani zbog bizarnosti ili čiste gluposti.

Tako u rukama imamo ploču jednog „proslavljenog“ narodnjaka i njegovog popularnog albuma. Sa prve strane ploče, na kojoj se nalazilo pet kompozicija, ostaje urednički „potpis“ koji govori da samo prva i peta pesma mogu u etar. Uz ostale piše: „Nije za emitovanje“.

I tačka.