Kako su nastali nazivi nekih delova grada, i kako su – zaboravljani

DANAS se na Banovom brdu nalazi moderno naselje višespratnica koje pripada opštini Čukarica. Tuda tutnje tramvaji, smenjuju se autobusi i automobili i sve izgleda nestvarno drugačije nego onda kada je ovde bilo Golo brdo.

Beogradski istraživač i kolekcionar starih priča Dragan Perić nedavno objavljuje knjigu „Mesto do prozora“ i tamo se nepretenciozno, i rekli bismo „nežno“ bavi sećanjima na zaboravljeni, uspavani grad. Ovde ćemo dodirnuti samo neke od tačaka koje Perić opisuje u sećanjima onih koji su ovde postojali značajno pre ovog, našeg doba...

Ban dobio brdo

- Za vreme turske vlasti ovde se nalazilo takozvano Golo brdo, koje su nazivali i Ordija - priča Perić. - Današnji naziv je ovo uzvišenje dobilo po profesoru i diplomati Matiji Banu, kome se veoma dopadala okolina Beograda, a pogotovo Golo brdo, koje je bilo nenaseljeno.

Opčinjen ovim delom grada Matija Ban je zatražio od Beogradske opštine da mu baš na ovom mestu proda jedan deo terena.

- Zbog njegovih zasluga učinjenih Srbiji, Opština mu je oko 1850. godine poklonila imanje, koje se nalazilo, otprilike, na vrhu današnje Ulice kneza Višeslava.

Tako je profesor Ban dobio svoje imanje na dar.

Zadovoljan što se priča toliko lepo razvila, Matija Ban je uskoro na svom imanju sagradio letnjikovac. Kako beleže hroničari, to zdanje je bilo u šumadijskom stilu, sa velikim doksatom. Imalo je i druge, sporedne zgrade koje su pripadale tipično srpskoj, seoskoj okućnici: vajate, mlekaru, kačaru... Oko kuće je bila velika bašta sa cvećem.

- Na ostalom prostoru podigao je, pre bilo čega drugog, vinograd i voćnjake - objašnjava Perić. - Gajio je i pšenicu i kukuruz. Bašta je bila puna raskošnog cveća, koje je donosio iz Dubrovnika i sa grčkih ostrva. Ostalo je zabeleženo da su mu, u znak poštovanja, rasade dragocenog bilja donosili i beogradski trgovci koji su putovali po svetu.

Sećanje na Banovac

U skladu sa beogradskim navikama, ovo mesto je menjalo imena, pa je Golo brdo smenio dolazak Matije Bana i nazivi koji su usledili po njegovom imenu.

Kako beleži naš sagovornik, još za Banovog života ovo uzvišenje prozvali su Banovac.
- Posle su se smenjivali drugi nazivi, pa je dugo u varoši slovio naziv Banove kuće - zaključuje Perić. - Na kraju, posle brojnih nadimaka i imena, ovo mesto je ponelo naziv Banovo brdo, koji se održao do danas.

BATAL DžAMIJA

TRIDESETIH godina 19. veka varoš beogradska završavala je kod Narodnog pozorišta. Kako objašnjava naš sagovornik, na mestu današnjeg dvorskog kompleksa bili su ševar i močvare, gde su lovci neretko išli da tamane divlje patke, dok je na mestu današnje Skupštine bio prostor oko razrušene džamije, poznatije po imenu Batal džamija.

Prvobitno, građevina u kojoj se nekada nalazila islamska bogomolja bila je pretvorena u magacin municije, što je bila logična odluka, jer se nalazila u bezbednoj udaljenosti od varoši, pa eventualna eksplozija ne bi ugrožavala stanovnike ondašnjeg, malog grada.

- Nekoliko godina nakon dolaska Karađorđevića na vlast, 1907. godine, na prostoru na kojem se nekada nalazila Batal džamija počinje gradnja zdanja Narodne skupštine po projektu arhitekte Jovana Ilkića - dodaje Perić. - Gradnju je prekinuo Prvi svetski rat.

Izgradnja ovog kolosalnog zdanja okončana je tek 1934. godine, a naš sagovornik pominje i predanje koje je vezano za toliko dugotrajnu izgradnju.
- U Beogradu je postojala tvrdnja da je gradnju usporavao i sam kralj Aleksandar Karađorđević - priča Perić. - Navodno je, po jednima sanjao, a po drugima čuo proročanstvo, po kojem će umreti kada zdanje bude završeno. Sujeverje ili ne, gradnja Narodne skupštine završena je 1934. godine, a vi se setite kada je izvršen atentat na kralja Aleksandra u Marselju.

BARA VENECIJA

Nekada su se, na oblasti koju danas pokrivaju autobuska i železnička stanica u Beogradu prostirale neprijatne baruštine. Zvali su ih Ciganske bare, po Romima koji su ovde živeli. Uz njih su u toj oblasti stanovali i siromašni lađari i bostandžije.

Svi oni su živeli u neuglednim zdanjima, brvnarama i sojenicama. Kako objašnjava Dragan Perić, ovaj deo dobija ime Bara Venecija tek drugom polovinom 19. veka.

- To je bila ravnica koja se pružala ispod brega desnom obalom Save, od ušća Topčiderske reke do Železničke stanice. Prostor je često bio plavljen, pa je tako i dobio ime.

Prvo veliko nasipanje ove bare počelo je u vreme izgradnje Železničke stanice osamdesetih godina 19. veka. Zemlja neophodna za ovaj posao donošena je sa jednog određenog mesta, koje su Beograđani uskoro prozvali Prokop. Sa nasipanjem je nastavljeno i kasnije, posle izgradnje Železničke stanice.

- Naročito su bili obimni radovi isušivanja bare i nasipanja u leto 1903. godine - dodaje Perić. - Tada je nastala potreba da bude proširen kompleks Železničke stanice, ali postojao je još jedan važan razlog: valjalo je uništiti legla komaraca i rešiti se rđavog mirisa koji se širio oko ustajale barske vode.

U toku ovog nasipanja dogodio se, prema Perićevim beleškama, jedan zanimljiv slučaj sa radnicima koji su izvodili radove. Naime, preduzimači koji su zaključili ugovor sa državom radi obavljanja poslova smislili su način na koji će da nađu što jeftiniju radnu snagu, pa su doveli nekoliko stotina radnika iz vranjskog, niškog i kruševačkog okruga. Radnicima su, prvo, obećali visoke nadnice za određeni broj sati rada, što nisu ispunili. Radnici su obustavili posao, pa su štrajkom uspeli da ostvare ono što im je obećano.

Tokom vremena je na ovom terenu počelo neplanirano da niče stambeno naselje. Njega su činili siromašni ljudi, koji nisu imali ni najosnovnija komunalna postrojenja.

GRAD „POD PARKETOM“

REGULACIJA trga na Terazijama počela je 1911. godine. Tada su na kolovoz postavljene drvene kocke, jedna vrsta kaldrme kojom su popločane centralne ulice u centralnom delu prestonice.

- Tada su postavljene drvene kocke, pa je Beograd, doslovce, imao bukov i hrastov „parket“ na ulicama - objašnjava Perić. - Pored ostalog, njihova svrha je bila da „ubiju“ topot potkovanih kopita i tandrkanje točkova od taljiga i drugih zaprežnih kola.

Na uglu Obilićevog venca i Knez Mihailove ulice nalazila se fijakerska stanica, a na starim snimcima koje nam je ustupio Dragan Perić, drvene kocke, odnosno moderna kaldrma se jasno vide.

- Ulicama se tada uglavnom sav saobraćaj obavljao zapregama, izuzev tramvaja i po kojeg retkog automobila. Ali, na starim snimcima se vidi jedan poseban deo higijene ondašnjeg grada. Naime, poznato je da su konji i goveda bili osnovni pogon te vrste saobraćaja, da oni i u hodu mogu da vrše nuždu, ali da nigde na fotografijama nećete videti takve prljave „potpise“ na gradu. Razlog je što su kočijaši imali posebne torbe koje su postavljali životinjama straga i sve bi bilo pokupljeno odmah.

Tako su gradske ulice i pločnici bili čistiji pre sto godina nego danas, iako su tada konji i goveda bili stalno u centru grada, ali nisu ni blizu pravili onoliko prljavštine koliko danas ostavljaju vlasnici pasa koji redovno „ukrašavaju“ beogradske travnjake i trotoare.

BEZOBRAZNI VASA

POČETKOM tridesetih godina 19. veka iz rodnog Užica u Beograd dolazi Vasa Mijatović i tu počinje da se bavi trgovačkim poslom.

Kako objašnjava naš sagovornik, Mijatović je važio za veoma poslovnog, poštenog i uspešnog čoveka.

Uspešno razvijajući svoj posao, pored trgovine uzima i kafanu i hotel „Kasina“ na Terazijama. I tu se pokazao kao vredan i uspšan.

- No, kao što biva, niko nije bez nekog „felera“ pa ni naš Vasa - pripoveda dalje Perić. - Istina, nije pio, nije se kockao, koliko je poznato nije bio ni ženskaroš. Vasina jedina mana bila je ta što je voleo „masne“ viceve, zbog kojih mu je, u njegovom društvu, prikačen nadimak Bezobrazni Vasa. Vremenom je taj nadimak izašao iz kruga prijatelja i uskoro su ga u celom Beogradu zvali pod tim imenom.

To, dabome, Vasi nije nimalo smetalo, pa je posao i dalje cvetao, a on je, kasnije, ostavio testamentom hotel „Kasinu“ Društvu za nezbrinutu decu i siročad.

- Odredio je da novac ide u fond, da tim fondom upravljaju poslovni i pošteni ljudi, pa je „Kasina“ brzo postala stambeno-poslovna palata koju i danas znamo. Donosila je lepe prihode Društvu, a 1932. godine postaje hotel, što ostaje do današnjih dana.