Prvi telegram prema kosmosu - iz Beograda

ODVAJKADA je u Beogradu bilo neobičnih ljudi i još neobičnijih želja. Nije slučajno da se neke originalne ideje javljaju baš na ovoj, našoj, beogradskoj vetrometini, gde se često smenjuju teška vremena, pa čovek mora da posegne za duhovitim i lucidnim dosetkama, kako bi razgrnuo sivilo svakodnevice.

Tako je svojevremeno izvesni Vlajko Ignjačević došao do nesvakidašnje ideje, koju je, začudo, nekako uspeo da realizuje. Ignjačević je bio vlasnik jedne čudne radnje u takozvanoj Fišekliji, delu grada koji se nalazio uz današnji Tašmajdanski park. Kako beleži jedan od hroničara Dimitrije C. Đorđević, autor knjige „Kroz stari Beograd“ (izdavač „Službeni glasnik“), Ignjačević je bio vlasnik antikvarnice „Narodni guslar“, koja je imala izlog prepun najčudnijih predmeta koji bi privlačili pažnju ondašnjih varošana.

- U tom neshvatljivo malom prostoru, između tezge i gomila od hartije i starudija, kreću se nekoliko šegrta i kalfi, više nego kod Gece Kona ili Cvijanovića - beleži Đorđević. - Neko hoće stari gramofon, neko „šličuge“ drugi želi kožne sari ili ikonu sa kandilom. Svega imate. Zato je gazda zadovoljan, a posluga u večitom pokretu.

Planeta Mars,

Vasiona...

To nije bilo dovoljno, pa hroničar beleži „kako su želje Vlajka Ignjačevića nesrazmerne, i da on hoće više, mnogo više“.

- Ne bi se nikad mogla naslutiti neskromnost u njegovoj tihoj, mirnoj i povučenoj prirodi. Ali, zar nam još nije jasno da spoljašnjost vara? Kod Ignjačevića ona je varljivija nego igde. Juče je poranio u nameri da se ovekoveči. Proslavljajući sebe, hteo je da proslavi i svoj narod. Nije sebičan.

Gospođica Konjević, mala i crnomanjasta činovnica na blagajni „Bežične telegrafije“ u Knez Mihailovoj ulici, davne 1928. godine strašno se iznenadila i poplašila, kada joj je Ignjačević „podneo“ jedan telegram koji je glasio: „Stanovnicima Marsa, Vasiona. Javite imate li antičkih stvari. Antikvarnica ‘Guslar’, Vlajka Ignjačevića, Beograd, Kralja Aleksandra 60, SHS, Evropa, Zemlja“.

- Gospođica Konjević se prepala, ali videla je da gospodin Ignjačević mirno čeka šta ima da plati - beleži dalje Đorđević. - Ona nije znala šta da radi. Došao je direktor, Francuz. Za njim još jedan činovnik. Obratili su se glavnom direktoru Pošte i telegrafa. Ceo telegrafski svet je u Beogradu bio pokrenut, ali stvar se nije mogla rešiti.

Najzad, sam ministar je naredio da se telegram primi, naplati i taksira. Stručnjaci su računali rastojanje i nisu baš bili preskupi. Trebalo je za telegram da se plati svega sa priznanicom 2.001. dinar. Ignjačević je rešio da plati i više, ali se u sebi ipak obradovao što će za ovako jeftine pare doći prvi u dodir sa antikvarima na Marsu, postati najčuveniji u Jugoslaviji i treći u celom svetu da šalje telegram na primamljivu planetu.

Proslavio sebe i rod

Telegram je upućen po podne u 15.30 sa radio-stanice u Rakovici.

Kako će stići na Mars, pitali su se ondašnji Beograđani, a pošiljalac je lakonski odgovorio: „To je svejedno. Ja sam se proslavio i ceo naš rod. A nauka i buduća pokolenja reći će da je ‘ludi Vlajko’ imao pravo ili ne!“

Priređivači ove knjige iz „Službenog glasnika“ uspeli su da se domognu i potvrde koju je Ignjačević dobio od ondašnje pošte, a te, 1928. godine još dugo je u vazduhu lebdela prašina od ovog nesvakidašnjeg pokušaja. Tako ondašnja štampa beleži i da „antikvar iz Aleksandrove ulice, koji je prošlog dana uputio jedan telegram stanovnicima Marsa, do danas još nije dobio nikakvog odgovora. Verovatno da ga nikad neće ni dobiti. Pa ipak, on je postigao makar i delimičan uspeh.

- Njegov telegram izazvao je mnogostruko interesovanje. Radnici i telegrafisti na banjičkoj radio-stanici čim su ispratili čudnovatu poruku za nepoznatu planetu, došli su da po priloženoj adresi nađu i vide gospodina Ignjačevića. Sama blagajna radio-stanice u Knez Mihailovoj ulici primila je telegram sa naročitom pažnjom. Ovo je za njih najveći događaj. Telegram je odmah prilepljen na veliko prozorsko okno. Prolaznici su zagledali, po nekoliko puta su ponavljali čudnovatu adresu koja glasi: „Stanovnicima Marsa, Vasiona“, i nisu mogli ništa razumeti. Radoznaliji među njima svraćali su u Radio i tražili objašnjenje. Kad su ga dobili, izlazili su vrteći glavom.

Marljivi beležnik beogradske prošlosti, Dimitrije C. Đorđević priču zaključuje rečima da „najudaljenije radio-stanice po celom svetu naše planete, primile su telegram sa potpisom Vlajka Ignjačevića, koji od velikog uzbuđenja i radosti već dve noći sanja o svojoj slavi, očekujući najlepše glasove sa dalekog Marsa.“

I tako do dana današnjeg. Ignjačević je odavno napustio ovaj svet, ali njegova dosetka i danas zbuni ponekog Beograđanina, vraćajući mu svest o tome da su žitelji glavnog grada odvajkada imali duhovite osobenjake.

PISALI I ENGLEZI

Naš hroničar beleži da je juna iste, 1928. godine engleski list „Mančester gvardijen“ raspisao konkurs sa nagradama za najbolje stilizovane telegrame koji bi bili poslati na Mars, ako se uspostavi veza sa ovom planetom.

Đorđević čak beleži i tekst tri prvoplasirana učesnika konkursa. Prvu nagradu je, piše on, dobio izvesni Bukson, „koji je došao na pomisao da bi pre svega trebalo obezbediti mir između Zemlje i Marsa (jer je Mars bog rata), pa tek onda stupiti u vezu s njim. On bi Marsu poslao ovakav telegram: „Mir na Zemlji - dobra volja na Marsu“. Drugu nagradu dobila je jedna učiteljica iz Dankinfilda. Njen telegram je glasio: „Zemlja, namučena večnim ratovima, tebe naziva Marsom. Recite nam kako vi gore zovete Zemlju.“ A jedan sedmogodišnji dečko napisao je poruku uz pitanje: „Da li vi tamo jedete?“