NA uglu ulica Kralja Petra i Knez Mihailove, za kafanskim stolom dominira markantna, dugokosa figura sedog muškarca sa šeširom. Grmeći bariton skreće pažnju na sebe, čak i kada grleni govornik to ne želi.

Zoran Rankić nas očekuje uz osmeh iskusnog barda i pričom o tome kako već dva milenijuma ovde postoji raskršće, još od starog Rima. Čovek koji je ovekovečio likove Popare i Kalabića, u pozorištu je ostavio znatno dublji trag, a zatim se obreo u vodama književnosti, satire, aforizma. Na stolu pored šolje za kafu njegova nova knjiga „Zbogom zauvek, odmah se vraćam“.

Legendarni Tirke

- Nekada davno, sedeo sam u Klubu književnika sa legendarnim Aleksandrom Tirnanićem Tirketom - počinje svoje pripovedanje Rankić. - U njegovim poznim godinama voleli smo da da razgovaramo u ovoj uglednoj kafani. Posle prvog susreta ustao je i rekao: „Vraćam se odmah“. Prihvatio sam to, ali on se nije vratio. Ponovio je to još mnogo puta, dok nisam shvatio da mu je to, prosto, manir, pozdrav, uobičajen način da ode iz kafane. Jednog dana učinio je tako isto, ali se više nikad nije vratio. Otišao je. Zauvek.


KALABIĆ I OTAC
POSLE očeve smrti, Zoran Rankić glumi lik Nikole Kalabića, ali svakog dana, posle snimanja, skida bradu i oblači crninu zbog žalosti. Posle puna tri meseca snimanja filmski fotograf koji je pratio nastanak serije upitao je reditelja Savu Mrmka ko je čovek koji u crnini svake večeri u isto vreme seda sam za sto, večera i napušta restoran. - Tri meseca smo radili zajedno, a on nije shvatio da sam ja glumac naslovne uloge, kada skinem šminku, bradu i četničku šubaru.

O tome maestralno piše i Zvezdana Stanković u pogovoru Rankićeve knjige „Zbogom zauvek...“

Uz seriju „Montevideo“ naš sagovornik, kaže, uživa, a onaj „mali“ Miloš Biković, koji glumi Tirketa, odlično je uradio svoj posao, pa „kada gledam seriju kao da gledam starog prijatelja“.

Naš sagovornik poreklom je iz Sarajeva, ali ima posebno poštovanje prema „svom“ Beogradu. „Da nije valjao“, veli, „ne bi ga toliko puta rušili“. Istovremeno, ima dubok osećaj prema istoriji i njenoj važnosti.

- Opsednut sam onim što je bilo i onim što će biti. Ono što jeste sada, nije mi toliko važno, biće mi važno kada ga više ne bude, a još važnije kad ne bude ni mene. Volim iznenada da dodirnem staru zgradu, ili, bez šale, neko parče vazduha na nekom mestu. Kada sam svojevremeno bio u Moskvi „video sam“ sebe kako sam iznenada klekao i poljubio Crveni trg, sve zamišljajući šta je nekad i nekad i još starije od nekad tu bilo, šta se događalo i ko je tu prolazio, od čoveka pa do veka.

Sećajući se starih uzora iz Beograda, naš sagovornik posebno pominje Pavla Bogatinčevića, s kojim je proveo mnoge dragocene sate i dane. On je bio potomak Karađorđev po majčinoj liniji.

- Družio sam se s njim tri decenije, mnogo toga od njega čuo i naučio. Kada sve saberem, ponajviše pamtim jednu njegovu rečenicu, za koju se nadam da je i on od nekoga čuo, pa je meni preneo: „Koga je gladan pravio, gladan je doveka“. Ubitačna rečenica za koju sam se bezbroj puta uverio da je tačna.

Šta će ti kosa

Naš sagovornik stiže u Beograd 1961. godine iz sarajevskog pozorišta i kaže kako se tada „javljao svakom markantnom čoveku u gradu misleći da je neki uvaženi glumac“. Upoznaje legendu Milivoja Živanovića, koji bi se često obrecnuo na mlađeg kolegu, „peckajući ga“, posebno mu zamerajući što nosi dugu kosu.

Ipak, pred smrt Živanovićevu sreli su se ispred „Beograđanke“, kada je Rankića stari bard upitao da li je dugokos zbog uloge Stanoja Glavaša, kojeg je glumio tih dana.

- Samo zbog vojvode, čika Miloje - odgovorio je Rankić.

- Nosi je tako i svaka ti čast!

To je bio poslednji susret dva velika glumca.

Među burnim životnim epizodama Milivoja Živanovića bila je i ona, kada je o 29. novembru, sa ostalim glumcima, izašao pred Josipa Broza Tita, da mu zajedno čestitaju praznik. Živanović se pojavio u srpskoj narodnoj nošnji. Tito se rukovao sa svima, a zatim saprepašćeno zastao pred iskusnim umetnikom, poluglasno upitao „Šta znači ovo?“, a zatim mu je rekao: „E, sad si zglajznuo, moj Miloje“.

Ovaj se pravio da ne zna šta znači termin „zglajznuo“, ali je uskoro saznao...

- Tu priču mi je ispričao Pavle Bogatinčević, a njemu je lično ispripovedao Milivoje Živanović. Tako je okončano javno pojavljivanje velikog glumca pred maršalom o velikim praznicima, jer više nikada nije bio pozvan na ovakve susrete.

Posle su stigli neki mlađi umetnici, koji su takođe ušli u legendu, kako filma tako i pozorišta. Rankić se seća i Slobodana Cice Perovića, neprikosnovenog glumačkog autoriteta onog doba, ali i jednog odlaska sa probe iz Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu.

- Stanovao sam na Novom Beogradu, a Cico Perović je ponudio da me poveze na svom motoru, koji je imao neku neverovatnu kubikažu. Samo sam se uhvatio njemu oko pasa i krenuo je pakao. Istina, brzo smo stigli, ali nisam bio siguran da li sam uopšte živ. Mislim da sam sve smrti doživeo do Novog Beograda.


KALABIĆ I DEDA

TELEVIZIJSKA uloga četničkog vođe Nikole Kalabića Zorana Rankića je učinila prepoznatljivim baš svim gledaocima, ali je neverovatan deo priče tek onaj koji će uslediti. Naime, Rankić nije bio jedini kojem je uloga ponuđena, mnogi nisu ostavili dovoljno dobar utisak na probnom snimanju kao što je to učinio naš sagovornik, ali i on je imao neprospavane noći razmišljajući kako da prihvati ulogu četničkog vojvode.

- Pre rata, otac Nikole Kalabića, Milan, živeo je u Podnovlju, selu šest kilometara udaljenom od Dervente, u kojoj je, opet, živeo moj deda Jovan. Kada je Nikola Kalabić završio osnovnu školu i kada je trebalo da se upiše u gimnaziju u Derventi, njegov otac upitao je mog dedu da mu pronađe neku sobu kako bi mladić mogao da završi školovanje. Na to je moj deda odgovorio:“Eno ga, neka bude sa mojim sinom Mihajlom, kako bude jednom, biće i drugom!“. I tako je Nikola Kalabić odrastao sa mojim ocem. Sve to u doba kada nisam ni sanjao da ću ga ja glumiti decenijama kasnije. Meni je to dokaz da ima Boga. Najzad, otac me nije video u toj ulozi, jer sam je snimao u martu, a on je umro u septembru. Istina, niko moj nije bio u četnicima, „osim Kalabića“.

VRH JE DNO, BRATE! POSLE dramskih dela „Kalemegdanci“ i „Skretnica“, zbirki pesama „Aorist“ i „Ekser“, nastale su Rankićeve zbirke aforizama „Doviđenja, kako ste?“, „Aforizmi“, „Balkanski nervčik“, „Ovde kiša, ali i Srbija“, „Kod cara u podne“ i „Ništa od svega“. Rankić će jezgrovito reći kako je „Atentator poslednja tiraninova žrtva“, napomenuće: „Kažu, biće bolje! O šta nas neće još sve da snađe!“; podsetiće da „Bog stanuje u svemu, a đavo samo u čoveku“, a zaključuje kako je „došlo vreme velikih demokratskih promena, tako da se tu malo šta da popraviti“. ...a savršeno vlada savremenim beogradskim žargonom: „Vrh je dno, brate!“


O KAPORU I BORI

KAO srednjoškolci, članovi iste literarne sekcije bili su Bora Drašković, Momo Kapor i Zoran Rankić. I, kako kaže naš sagovornik, svi su, pored svoje matične profesije postali i pisci.

Kasnije, prvi glumac u jednom delu Bore Draškovića je upravo Zoran Rankić.

Začudo, kao po dogovoru, uz Ulicu kralja Petra stiže prema našem stolu upravo reditelj i profesor Drašković. Slučajnost je samo pokazala kako sedimo na ubedljivo najboljem mestu za pripovedanje ove priče. Tako da ni autor nema utisak da je na novinarskom zadatku, već da mu je danas suđeno da uživa u vremeplovu koji priređuje pozorišna scena i njeno drugo, kafansko lice.

I, kako je posmatrač mogao da očekuje neku „začkoljicu“ - reditelj je upitao konobaricu imaju li travaricu, ova poče da nabraja sve one, druge rakije osim one koju je Bora naručio, ovaj skromno odbija ostale ponude... Još gore je što ovaj vrsni čovek od pera uopšte ne pije, a eto, danas mu došlo da nazdravi uz autentično srpsko piće, ali ne dade mu se.

- Te tvoje rakije postoje samo još u vremeplovu - komentariše Rankić Draškovićeve želje.

Dok ne znamo da li je pozorište život, ili je obratno, ili nije ni bitno, jedino što je sigurno jeste da se Knez Mihailova i Kralja Petra ukrštaju na istom mestu, da je umetnost, osmeh i kafana ono što je održalo Beograd, i da je sigurno da bi morali da nabave travaricu.

Makar zbog Bore Draškovića.