GLEDAJUĆI kroz prozore autobusa dok prilaze Brankovom mostu, sugrađani najčešće i ne obrate pažnju da se pred njima, nalazi „krezavi“ toranj, koji samo što se ne sruši, a nekada je bio centralni deo Beogradskog sajma. Starim sajmištem smo ga nazvali posle rata, tokom kojeg su Nemci na ovom mestu napravili koncentracioni logor, u kojem je, prvo, stradalo 6.320 Jevreja, a zatim i više od 10.000 Srba, Roma i drugih, za Treći rajh nepoženjnih nacija.

Pored raskrsnice koja prethodi izlazu na most, jedan umetnik je, posle gotovo sedam decenija, odlučio da sačini skulpturu, upravo od kapija kroz koje se nekada ulazilo u ovaj sablasni prostor.

Temelji jači od stuba

- Ulaz u logor činili su stubovi čiji temeljni deo je bio ogroman, znanto veći nego što bi to bilo potrebno u uobičajenim uslovima - objašnjava vajar Tomislav Todorović. - To su bili temelji vojne fortifikacije, kolosalnih dimenzija da bi imalo tako neznatno opterećenje. Zbog vojne namene, imali su takav oblik, kako bi čak zaustavili tenkove ukoliko bi pokušali da uđu u ovaj prostor. Vojnici Vermahta i SS jedinica su ih napravili 1941. godine, a antifašisti su ih izvadili i tako je sve to stajalo, eto - punih 69 godina.

Sve tako zanemareni i nepotrebni, kako kaže vajar, stubovi su, na neki način dobili svoj status dugim trajanjem na ovom mestu. Todorović, inače profesor vajarstva, kaže da „i kada se napravi greška, posle tolikog protoka vremena ona dobije status“.

Tako je umetnik jedan istorijski fakt pretočio u artefakt vajarskom intervencijom. Posle Nemaca, pa antifašista, stigao je pesnik. Nisu se sretali, potpuno nezavisno su delali svako u svom vremenu.

- Skulptura predstavlja dve glave u betonu. Poreklo i namena potpuno su sačuvani, nisam hteo da se bilo šta uništi.

Na ovom vajarskom delu vidi se disproporcija ogromnih temelja, a umetnik je toj grotesknoj sceni dodao svoju prejaku ekspresiju i potencirao je dramu sa tragedijom koja se tu dogodila.

Kosa na glavama je dignuta ka nebu, svi šiljci su veoma agresivni, a takvih nema u prirodi. Oni se obraćaju Nebu i Bogu, jer više nemaju kome drugom.

- Oni su veoma dramatični - kaže autor. - Od kose, koja je inače veoma mekana i fina, sada su tu oštri šiljci. Te dve glave su neka vrsta pečata. Svaka glava je centar sveta i svaka je neka vrsta suprotnosti. Ovde se vidi kakav je to sukob, a umetničko delo je uspostavljanje prave mere.

Posebno je neobično mesto na kojem skulptura nastaje i njen odnos sa okruženjem.

Obred i gest

- U beogradskim prostorima očigledan je nedostatak skulpture - objašnjava Todorović. - U odnosu na ostale evropske gradove, mi ih imamo najmanje. U njihovom nedostatku, evo primera kako se pojavljuju na paradoksalan način - život je taj koji je primoran da probija granice. To je paradoks kao umetnički čin - nešto postoji skoro sedam decenija sa velikom istorijskom težinom, i mnogi ne znaju šta je to, a zatim, ovim umetničkim činom, pojačava se opšte saznanje. Ovo je bio istovremeno i obred, i intervencija i gest.

Sada su Beograđani, u svom „sitiju“ dobili kontrast koji priča o neobičnosti ovog grada. Ovakva groteska, kako će je nazvati autor, okružena neuglednim, prizemnim udžericama, odjednom izvire okružena ekstremnim urbanim jezgrom, sazdanim od stakla i metala.

- Velike suprotnosti čine trajnu celinu. Sve je išlo na to da opstanu zajedno, u toj, tako snažnoj suprotnosti.



TRI DECENIJE SAMOĆE

PRE 30 godina vajar Tomislav Todorović uselio se u atelje na Starom sajmištu, gde je bio okružen ondašnjom umetničkom elitom. Još tada mu se rodila ideja da napravi ovo delo, ali je to uvek bio veoma skup i odvažan pokušaj. Najzad je prošle godine počeo da radi, dabome o svom trošku, a planira da ovog leta potpuno okonča delo.
- Pomagali su mi komšije iz preduzeća sa Starog sajmišta koje se bave autoosiguranjem i delovima za automobile. Da bih došao do zdrave podloge, donosili su jake pumpe, da bih pod pritiskom mogao da očistim delove kapije do samog betona. Najzad, oni su mi omogućavali priključke za struju. Postali smo sjajni prijatelji.


UMETNIČKO VIĐENjE

Prizorom koji gledamo dominira staklo sa solitera, koje oslikava nebo, i beton kolosalnih dimenzija. Sa druge strane, tu su neugledna zdanja - ostaci logorskih zgrada, a ispred njih - skulptura nastala od zaboravljene kapije.
- To je sklad, kako veli profesor Todorović, na koji čovek nije računao, idealni spoj suprotnosti koje nije svesno gradio.