„Motorni trotinet“ tutnjao gradom

PREDRATNA štampa u Beogradu divila se jednom neobičnom čoveku koji je napravio krajnje čudno vozilo. Čak su ga nazvali novim podvoznim sredstvom. Bila je to jedna vrsta preteče kasnijih mopeda „vespe“ koje su Italijani patentirali tek posle Drugog svetskog rata. Beogradom je još pre ratnog sukoba tutnjao prototip kasnije popularne mašine.

List „Vreme“ piše kako je „Petar Veličković, automehaničar i član Beogradskog moto kluba, koji ne voli da se gura po tramvajima, ovako rešio problem prevoza. Izmislio je i sagradio motorni trotinet, koji ga košta 4.500 dinara, ide 50 kilometara na sat i troši dva i po litra benzina na 100 kilometara“.

„Beogradske priče“ pronašle su Miodraga Veličkovića, sina glavnog junaka ove storije, i s njim smo se vratili do mašine koju je „napravio“ njegov otac Petar.

Točkovi sa aviona

- MOJ otac je bio trgovac auto-delovima i motociklima u zgradi koja se nekada nalazila pored današnje Skupštine - počinje priču Miodrag Veličković. - Vozilo koje je sasvim sam osmislio i napravio imalo je „Puhov“ motor i točkove od aviona „aero-2“. Uspeo je da napravi čak šest takvih motora, tako što je svaki sledeći bio značajno unapređivan, i u tadašnjem Beogradu ostao je poznat kao vrhunski motociklista, ali i projektant ovakvih dvotočkaša. Štaviše, učestvovao je i u legendarnom Gran priju, kada su održane trke oko Kalemegdana 1939. godine.

Posle rata Petar Veličković dobija nagradu za projekat motora sa vodenim hlađenjem, zajedno sa legendarnim profesorom Mašinskog fakulteta Mikom Borisavljevićem.

- Sećam se, kada sam imao deset godina, 1955. godine, da je moj otac projektovao motor sa direktnim ubrizgavanjem, znatno pre nego što je takva mašina ušla u savremenu upotrebu - priča Miodrag Veličković. - Kuća nam je bila pretvorena u magacin auto-delova, a ja sam kao mališan spavao u sobi u kojoj je stajao niklovani „cindap“. Sve oko mog oca bilo je u službi motora. Čak sam i rođen u magacinu auto-delova koji se nalazio u kući na uglu Luke Vukalovića i Zahumske, gde se danas nalazi veliki soliter.

Potom je došlo brutalno doba nacionalizacije i državnog prisvajanja svega što se komunistima dopalo, a moglo je da postane „društvena svojina“, pa su tako i Veličkovićima oduzeli ne samo radnju već i kompletnu opremu u njoj, kao i sve zaposlene. To je bila sudbina svih koji su trgovali automobilima i auto-delovima, pa je tako nastalo potonje preduzeće „Autosrbija“.

- O mom ocu su i posle rata pisali mnogi časopisi, pogotovo tadašnji list „Motorizacija“, posvećen automobilima i motociklima. On nastavlja da projektuje i vozi motore, tako da je na Avali 1947. godine osvojio prvo mesto u brdskoj vožnji. Tada je vozio model „cindap“ od 1.000 kubika. Nešto pre toga, beogradske novine pišu kako je 29. aprila 1946. godine moto trke u Beogradu pratilo 30.000 gledalaca.

Bez patenta

TAKO je jedan nepravedno zaboravljen čovek napravio prvi model iz kojeg se rodila potonja „vespa“. Dabome, u ono vreme nije imao način da patentira svoj originalni pronalazak, već je samo uživao u načinu na koji je svoju sjajnu inženjersku improvizaciju mogao sa ponosom da voza svojim Beogradom.

- Tokom ratnog vremena se otac dovijao na sve načine - nastavlja Veličković. - Tako je na motoru odlazio ka banatskim selima, noseći delove isečenih automobilskih guma. One su bile potrebne seljacima kako bi pravili opanke, a on je, zauzvrat, za njih mogao da dobije brašno i mast, i da tako preživi rat. I posle, kada je nastupila nacionalizacija, niko nije prisvojio njegove motore - jer nisu znali šta bi s njima i kako da ih koriste.

Tako tvorac preteče originalnog motora, posle gubitka imovine odlazi u „beli svet“, odnosno Nemačku, gde su umeli da cene njegovu originalnost i umeće.

Našeg sagovornika pitamo zašto nije nastavio očev zanat, a on vispreno kaže:

- Završio sam Fakultet organizacionih nauka i ceo život sam se, za razliku od oca, bavio liftovima. Poslušao sam očev savet, koji mi je svojevremeno rekao da su predratne liftadžije odlično živele.

ČLANSKA KARTA METALCA

MLAĐI Veličković i danas čuva člansku kartu sportskog kluba Metalac čiji je osnivač bio njegov otac Petar.
-Tata je imao broj jedan, a ja sam, još kao beba, dobio kartu sa brojem dva.

NAŠ sagovornik čuva novinski izveštaj iz 1952. godine, u kojem piše kako je „u Beogradu osam automobila u privatnom vlasništvu, od kojih dva pripadaju Petru Veličkoviću“.