Šta će nam šumetina usred grada!?

PRE jednog i po veka, u vreme kada su 1860. godine Srbi slutili, i od srca priželjkivali konačno oslobođenje od turske vlasti, bilo je doba kada je naš grad bio neprepoznatljiv za nekog ko živi u sadašnjem vremenu.

Današnju metropolu činili su loši putevi, a priču o jednom od njih sačuvao je vrsni hroničar onog doba Milan Jovanović Stojimirović, u delu „Siluete starog Beograda“. On beleži kako je tada put od Pristaništa do Kalemegdana bio bezmalo neprohodan.

To je ona ista trasa kojom bi današnji Beograđanin stigao Karađorđevom ulicom, a zatim bi, baš kao i tramvajska linija, krenuo naviše prema Kalemegdanu.

- Put koji je vodio uz Kalemegdan, bio je te, 1860. godine toliko prolokan i rđav da je bila avantura poći njime i peške, a kamoli kolima - beleži Milan Jovanović Stojimirović. - Tada je knez Mihailo dao iz svoje privatne kase prilog od 300 dukata da se on dovede u red, ne bi li postao „karosabl“ (pogodan za zaprege).

Tako se jedan od omiljenih srpskih vladara trudio da grad dobije lepši izgled, a da putevi budu prohodni i pristojni. Nedugo zatim, 1867. godine knez je primio ključeve grada na Kalemegdanu od Turaka, i varoš je postala najzad srpska i sa vojne i sa civilne strane, a Otomanska imperija se konačno povukla odavde.

Tada je nastupio novi problem za gradske vlasti, koje ponovo opisuje ovaj hroničar. Danas bi se mnogi začudili, jer je Jovanović Stojimirović opisivao ondašnji izgled parka koji je u međuvremenu prerastao u najlepši u gradu.

Državu je posle ubistva kneza Mihaila vodilo tročlano namesništvo, i baš u tom periodu rodila se ideja o preuređenju prostora ispred utvrđenja iz kojeg su otišli Turci.

- Čim je turski garnizon napustio Beograd Jovan Belimarković (jedan od namesnika) rešio je da to pusto polje pošumi - beleži vredni hroničar. - Blaznavac (drugi namesnik) mu je na to rekao: „Radi kako hoćeš, ali u budžetu za to nema sredstava“.

„Belimarković je onda sa vojnicima zaravnio taj teren, dao mu nacrt staza i puteva kakve on, valjda, ima i danas, pa je doneo iz Topčidera lipe, drenove i druge sadnice da pokrije tu ‘pustoljinu’. Na to su se beogradske ćifte iz čaršije pobunile.“

Razlog je bio jednostavan. Plašili su se. Svoj bunt su pronosili kroz grad rečima: „Šta nam on tu sadi šumu, pred nosom, nasred Beograda!“

- U njoj će da se legu lopovi i dušmani koji će nam obijati dućane i magaze - bunili su se ondašnji trgovci. - Šta će nam taj park, osim da se u njemu legu mangupi i ubice!?

Stari hroničar, ipak, beleži kako je Belimarković uspeo da sprovede svoj plan, a uz njega je „isterao“ još jednu važnu ideju koja se i danas ogleda na lepom licu Beograda.

Uspeo je da raskrči i prostor od Kapetan Mišinog zdanja do Stambol-kapije, to jest do današnje zgrade Narodnog pozorišta, na kome je srušio turske ćepenke.

Ispostavilo se da je uporni namesnik, u nameri da uredi prestoni grad, od dve paralelne uličice, koje su bile uobičajene u ono vreme, stvorio jednu, široku - a to je današnja Vasina ulica.