Vodotoranj „sanja“ parnjače

PREKO mosta „Gazela“ prođe dnevno najviše Beograđana, ali sve manje je onih koji se pitaju šta predstavlja građevina sa desne savske obale.

Jedan betonski gorostas štrči uz konstrukciju mosta, ponikavši sa prostora pored koloseka koji prilaze Železničkoj stanici, i „izvire“ pored putnika koji odavno ne postavljaju pitanje čemu ova građevina služi. Jednostavno, svi su se navikli na kolosa koji se nalazi pored mosta i na neki svoj, samotnjački način čini deo folklora ovog dela grada.

Istini za volju, stara građevina je, u savremeno doba uglavnom korišćena kao džinovski nosač bilborda, i to je sve po čemu je prepoznajemo.

- Nekada su Železničkoj stanici prilazile parne lokomotive, a ovo je bio toranj za vodu, kojom su parnjače dopunjavane - objasnio nam je Tomislav Nikodijević iz Železničkog muzeja. - Sistem rada parnih lokomotiva podrazumevao je velike količine vode. Na ovom mestu su se, u stvari, smenile tri građevine. Prva je nastala pre Prvog svetskog rata, ali je razorena tokom ratnih operacija, pa je između dva velika svetska sukoba ovde nikao novi toranj.

Prema projektu koji je realizovan od 1924. do 1926. godine, na ovom mestu je izgrađen novi vodotoranj, jer je potreba održavanja železničkog saobraćaja bila u stalnoj ekspanziji.

- Ratne operacije tokom Drugog svetskog rata ponovo su oštetile građevinu, pa je odmah posle okončanja sukoba usledila obnova - dodaje stručnjak Železničkog muzeja Milena Milićević. - Obnovljena je stara građevina, ali je dobila znatno drugačiji, savršeniji oblik, i on postoji na ovom mestu od 1945. godine.

Milićević podseća da je između dva rata, ali i dugo posle njih, u železničkom saobraćaju lokomotiva na parni pogon bila osnovni pokretač železničkih kompozicija, a da je karakterističan zvuk parnjače iz neizostavan zvižduk, bio „zaštitni znak“ vozova koji su tutnjali savskom obalom, pre neko što pristignu u stanicu ili pođu iz nje.

Tornjevi za vodosnabdevanje bili su sastavni deo tog saobraćajnog aparata i njegove infrastrukture, pa je ovaj, u blizini beogradske Železničke stanice bio jedan od mnogih u Srbiji.

- Izgradnja vodotornjeva za različite namene bila je uobičajena, a Beograđani danas najbolje poznaju onaj na Košutnjaku, jer je vizuelno upečatljiv - dodaje Milićevićeva. - Istini za volju, on nije imao železničku namenu. Tokom prve polovine 20. veka ovakve građevine za snabdevanje lokomotiva vodom bile su neophodne za održavanje železničkog saobraćaja, i u to vreme je bilo uobičajeno da se nalaze pored koloseka.

Ovaj, pored Gazele, ostao je zaboravljen da štrči uvis, i da zbunjuje prolaznike svojim neobičnim oblikom. Tek poneko od starijih Beograđana pamti kako su nekada, pored ovog tornja tutnjale stare lokomotive, puštajući ka nebu guste slojeve dima.

PROJEKTANT MILANKOVIĆ?

Nezvanični podaci govore da je u projektovanju onog tornja koji je postojao između dva rata učestvovao i besmrtni Milutin Milanković. Beograđani znaju da je ovaj genije dao neprevaziđen doprinos astronomiji, ali je bio i izuzetan građevinski inženjer. Pouzdano se zna da je upravo Milanković bio projektant hangara na Starom aerodromu, od kojih je jedan i danas sačuvan.

Pa ipak, ne postoje dokumenta koja bi potvrdila njegov učinak u izgradnji ovog tornja.

- U Železničkom muzeju ostao je pisani trag iz februara 1990. godine, kada je profesor Dragan Trifunović napravio dopis kojim nam se obratio - objašnjava Milićevićeva. - On je predložio zaštitu vodotornja kod „Gazele“ kao projekat akademika Milankovića, jer je od velike važnosti kao spomenik kulture. Ipak, do sada nismo našli dokument koji bi direktno potvrdio Milankovićev angažman prilikom projektovanja tornja.