POSLE bezbrojnih, burnih previranja u Beogradu, danas verovatno nismo ni svesni koliko dragoceno blago imamo u samom srcu grada. Saborna crkva je mesto gde su se prva zvona, posle viševekovnog zatišja, oglasila neposredno u blizini Turaka i Beogradske tvrđave, a cela Srbija se slegla na tom mestu na dan kada je crkva osveštana“.

Ovim rečima počinje priču o održavanju sabornog hrama profesor Zvonimir Zeković, restaurator i konzervator, stručnjak koji je rukovodio poslednjom obnovom ove sakralne beogradske građevine.

Zvona smenila klepala

- Dok nisu odjeknula zvona sa ovog zvonika, u Srbiji su se oglašavala samo klepala - kaže Zeković. - Tek verskim hatišerifom, tridesetih godina 19. veka Srbima je najzad dozvoljeno da oglase zvona. Hroničari beleže kako su se svi okupili oko crkve, željni da makar rukom dodirnu konopac kojim je povezano crkveno zvono.

Taj događaj bio je veoma upečatljiv za sve koji su bili u Beogradu, jer su najzad, posle toliko vekova, mogli da čuju zvonki odjek sa crkve.

Izgradnja crkve započeta je 1836. godine, na mestu starog, trošnog hrama Svetog Mihaila, a posle dve godine izrasla je do nivoa krova. Osvećenje krsta na zvoniku bilo je u julu 1840. godine.

Beogradska opština pozvala je Dimitrija Petrovića, koji je uz pomoć stolara Konrada Kojena napravio konstrukciju ikonostasa, dok je Dimitrije Avramović Šajkaš dobio u zadatak da oslika ikonostas i novu mitropolitsku crkvu.

ALARM U ovom trenutku u crkvi se dešava još jedna značajna promena. Naime, slobodnim okom se vidi kako se jedan od delova ikonostasa odvojio i preti da bi mogao da se odvoji i padne. Crkva nema toliko velike merdevine niti način da neko proba da interveniše, pa se opet ispostavlja da bi u ovom dragocenom hramu konačno morala da postoji skela za intervencije.

- Avramović je zidno slikarstvo izveo tehnikom ulje na zidu, koja ga čini trajno preosetljivim, s obzirom na podlogu i mikroklimatske uslove. Iako je tada uljano slikarstvo omogućavalo daleku veću kreativnu slobodu, ono ima nepremostivu manu, a to je kratkotrajnost.

Kako je sačuvati

Kao i svaki hram, i beogradska saborna crkva često je na udaru zuba vremena. Oštećenja joj nanose i atmosferske padavine, ali i brojne posete.

- Morate znati da čak 13 tona sveća u proseku svake godine sagori u ovom hramu - objašnjava Zeković. - Tokom poslednjih decenija sve je češća upotreba parafinskih sveća čiji gasovi su daleko opasniji za oslikane zidove. Nadalje, o Božiću, kada je crkva prepuna ljudi ogromna su isparenja koja utiču na zidne slike. Tada kondenzaciju stvaraju mokri kaputi, ljudsko disanje, televizijski reflektori sve to pojačavaju... A para, dabome, ide naviše, ka gornjem nivou hrama. Na taj način se oštećuju oslikani zidovi i svodovi.

Kako mudro objašnjava naš sagovornik, „crkva je hram za čuvanje i lečenje duše. Ali ona je i organizam, koji mora da bude čuvan i lečen, koji mora da se obnavlja i da neko vodi računa o njemu“.

- Tokom dva veka, prema našim saznanjima, različiti stručnjaci su pokušali nekoliko restauracija crkve - objašnjava Zeković. - O tim pokušajima nisu sačuvani nikakvi precizni zapisi niti podaci. Mi smo tragove tih pokušaja pronašli na samim delima. Suština je, nažalost, jasna: prethodne konzervacije nanele su više štete nego koristi.

Stručnjaci koji su „spasavali“ Sabornu crkvu u različitim navratima, pre jednog veka ili nekoliko decenija, pribegavali su različitim, najčešće lošim metodama.

- U nemogućnosti da uklone čađ i prljavštinu, oni su odlučili da prelakiraju površinu zidne slike, pa su tako čađ samo učinili uočljivijom. Tako se dešavalo da su neki stručnjaci, tumačeći slikarstvo Saborne crkve, komenatrisali kako ima „žutu gamu“, a to je, u stvari, samo bila posledica lakiranja.

Rekonstrukcija pod sankcijama

Poslednja rekonstrukcija crkve, ili „prva prava“ kako bi je naš sagovornik nazvao, počela je 1993. godine. Profesor Zvonimir Zeković bio je rukovodilac ovog poduhvata, i jasno se seća kako su do tada Beograđani ulazili u „mračan hram, čiji zidovi su bili potpuno tamni, a slike na njima se nisu videle“.

- Sada mogu sa ponosom da kažem: Ono što smo tada uspeli da uradimo, bilo je grandiozno. Vratili smo sagledivost enterijera i posetioci su ponovo mogli da dožive svu lepotu umetničkog dela. Presedan se sastojao u tome što je naš tim restauratora bio prvi koji je uspeo da „ispegla“ uljane boje, pritom upotrebljavajući najkomplikovanije tehnike, iskustva i naučne metode.

Tada su donatori i ljudi čistog srca beskrajno puno pomogli restauratorima. Zeković podseća da je to bilo doba nemilosrdnih sankcija i da je bilo neobično teško doći do materijala neophodnog za saniranje i rekonstrukciju.

KROV ZA MUNICIJU Za vreme Prvog svetskog rata Austrijanci i Nemci su skinuli krovni pokrivač sa crkve i odneli ga zajedno sa svim zvonima, da bi od njih pravili municiju, ostavivši nepokrivene daske na krovu kroz koje je curila kiša. Stvorena vlaga je rastvarala malter i izazivala odvajanje bojenog sloja od maltera nosača.

- „Trudbenik“ nam je poklonio pokretnu skelu, a Rafinerija nafte iz Pančeva nam je beskrajno pomogla uspevajući da nabavi neophodne hemikalije - seća se Zeković. - Nažalost, vreme je opet loše uticalo 2002. godine, kada je naneta nova šteta koju smo uspeli da saniramo do 2005.

Danas stižu novi „ugrizi“ zuba vremena, i pritisak na starom sakralnom zdanju ponovljen je. Kako objašnjava naš sagovornik, opet se pojavljuju ljuspe na slikama, a trebalo bi ponovo intervenisati na gornjem nivou, i to, prvo spolja, a zatim naročito u unutrašnjosti crkve.

- To znači da je došlo do novog procesa unutar samog zida i zidne slike - stručno objašnjava Zeković. - Neophodno je da crkva ima svoju vlastitu hidrauličnu, pokretnu skelu, kako bi restauratori mogli stalno da kontrolišu stanje u gornjim svodovima. Podsećam, uljano slikarstvo je najosetljivije, i neophodan je stalni nadzor nad ovim velikim nacionalnim blagom. Ako se bude odugovlačilo sa ovim aktivnostima, za vrlo kratko vreme površina zidnih slika opet će biti neprozirna od sve većeg sloja prašine.

SKUPA SKELA

Pokretna skela koja je neophodna za održavanje crkve meri se vrednošću od nekoliko hiljada evra i to nije neizdrživ trošak za ljude dobre volje. Kako objašnjava profesor Zvonimir Zeković, ona je sigurno daleko jeftinija od konzervatorskih radova koji će, u slučaju da ne bude brzo intervenisano, koštati znatno više.


DžIBRA“

U vreme sankcija, ekipa koja je restaurisala crkvu bila je primorana da sama pravi uljane boje i destiliše alkohol, jer nikakav materijal nije mogao da bude uvezen. Veliki broj preduzeća, pa čak i pivare, pomagao je u doniranju materijala iz svojih zaliha. Korišćen je čak i delimično destilisan alkohol iz pivara, koji je imao karakterističan miris, u narodu poznat kao „džibra“, po kojem je povremeno mirisala cela crkva. To je izazivalo zgražanje publike koja je mislila da majstori koji rekonstruišu crkvu - u stvari piju.