POSLE snažnog, vojnog naleta tokom 18. veka, Austrijanci su na nekoliko decenija proterali Otomansku imperiju sa značajnog dela Balkana. Tada Beograd potpuno menja svoje lice, i postaje veoma interesantna barokna varoš, umesto orijentalne, turske kasabe. Posle toga ratna sreća je Evropljanima okrenula leđa, pa su snage islama ponovo krenule ka ovom delu Starog kontinenta.

U to vreme, od 1717. do 1739. godine, pod vlašću hrišćana, Beograd je pretvoren u veoma lep grad koji se ugnezdio oko raskošne i moćne tvrđave. O tome kako je ovaj Beograd nestao, ali i o mnogim drugim nesvakidašnjim, a tipično gradskim pričama, razgovarali smo sa piscem Zoricom Kuburović, damom koja sa velikom pažnjom pripoveda o našem i vašem gradu.

Kamena“ seoba

- Kada je sklopljen mir između Austrije i Turske 1739. godine, Austrijanci su morali da se povuku iz Beograda tokom naredne dve godine - objašnjava Kuburovićeva. - Jedna od odredaba tog mira bila je da hrišćani u tom periodu treba da sruše sve što su napravili u gradu. To je bilo sablasno doba kada je grad bio rušen kamen po kamen.

Pre toga grad je izgledao veoma upečatljivo, njime je dominirala Beogradska tvrđava, centar su krasile dragocena zdanja, poput Virtermbergove palate, a ulice su, u baroknom maniru, bile postavljene pod pravim uglom. Važne zgrade su bile mahom napravljene od kamena.

- Kada su zidali takve kuće, svaki kamen bio je posebno obeležavan - dodaje Kuburovićeva. - To je bila specifičnost tadašnjeg građenja, jer je kamen bio skup materijal i smatralo se da je u svako zdanje ponaosob uloženo veliko bogatstvo.

Tako je pred austrijske vlasti stavljen vrlo mukotrpan zadatak da, tokom dve godine, postepeno ruše mnoge zgrade Beograda. Budući da se radilo o veoma dragocenom građevinskom materijalu, Dunavom su kamen poslali lađama ka Regenzburgu, pa je tako značajan deo tog nemačkog grada nikao od ovdašnjeg kamena.

- Tu priču ispričao mi je svojevremeno vrhunski arhitekta, istraživač i izdavač Slobodan Mašić - zaključuje Kuburović. - Ova pripovest završena je rečima kako je tada „Beograd Dunavom otplovio od samog sebe“.

Štedljiva gospoda

Skupljajući materijal za svoje brojne knjige, Kuburović izdvaja još neke slikovite priče iz Beograda od pre jednog veka.

- Deda mi je pričao o tome kakav je nekada bio red u trgovačkim kućama - nastavlja naša sagovornica.

- U građanskim domaćinstvima veoma se štedelo. Bio je običaj da dva puta godišnje u dom dolaze šnajderke da šiju sve što je neophodno - od posteljine do odeće. Haljina od novog materijala bila bi spravljana samo za gospodaricu kuće, a za njene kćeri bi prepravljale, stare, koje je ona iznosila. Opet, od haljina koje su do tada nosile kćeri, šnajderke bi šile sledeće za poslugu, a od iznošene garderobe posluge - sačinili bi krpe za domaćinstvo. Tako nijedna tkanina nije bila odbačena, ukoliko do tada nije sasvim propala od upotrebe.

Pa ipak, svaka ugledna kuća bi za Božić ili Uskrs kupovala po jedno ili više odela za decu u sirotištu. To je, pored odela, podrazumevalo i veš, cipele i čarape, tako da je jedno napušteno dete dobijalo kompletnu preobuku.

- Pre stotinu godina postojalo je pravilo: Kada je neko pristojan čovek, on mora da misli, ne samo o sebi, već i o drugim članovima društva - zaključuje Kuburović. - Tada je bilo pravilo, čak i na dvoru Karađorđevića, da je meso na jelovniku samo subotom i nedeljom. U vreme kada je od ličnog novca kralj Aleksandar kupio zemlju u Vojvodini, da bi obezbedio posede solunskim dobrovoljcima iz Prvog svetskog rata, to je uradio iz sopstvenih fondova. Postoji predanje da je u to doba, zbog štednje, čak i kraljica Marija svima na dvoru krpila čarape.

Da se ne ponovi

Uz bezbroj lepih priča o starom Beogradu, neke među njima su potresne, a naša sagovornica nam posebno skreće pažnju na njih. Kaže: „Moramo dobro da ih zapamtimo, kako nam se ne bi ponovile!“

Pri tom, Kuburovićeva podseća na sudbinu, odnosno kraj života besmrtnog majora Dragutina Gavrilovića, čoveka koji se legendarno obratio svojim vojnicima prilikom odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu, objašnjavajući im kako „njihovi životi više ne postoje“ i pozivajući ih da krenu „napred, u slavu“.

- Gavrilović je tada ranjen, ali je preživeo Prvi svetski rat dosegnuvši čin pukovnika. Posle rata je čak trebalo da postane general, ali nije uspeo odmah da položi ispite za ovaj visoki čin, i odustao je od generalskog statusa, smatrajući da, ako već nije uspeo iz prvog pokušaja, ne treba ni da nosi takve epolete. Sa činom pukovnika dočekuje sledeći, Drugi svetski rat, i tada ga zarobljenog sprovode u logor u Nemačkoj, gde je dočekao okončanje tog velikog sukoba.

Posle rata Evropa je bila opustošena, konvoji oslobođenih zarobljenika su gladni i bolesni tumarali Starim kontinentom, i tako se i major Gavrilović vratio kući. U međuvremenu, Beograd je postao „pravi“ partizanski grad.

- Kada je stigao na Železničku stanicu, dostojanstveni pukovnik obukao je svoj vojni šinjel, kako bi pokazao znak pažnje prema gradu koji je toliko branio i voleo. Ipak, na stanici ga je dočekala grupa „skojevaca“, i videvši ga u uniformi bivše Jugoslavije, udarali su ga i tukli sve vreme dok je išao Nemanjinom ulicom ka Slaviji, gde je stanovao. Posle tri meseca, legendarni vojskovođa srpske vojske izdahnuo je od posledica batina i duboke tuge koju mu je priredio njegov Beograd. n

Avakumov krst

ĐAKON Avakum bio je čovek kojem se Beograd nikada nije odužio. Naša sagovornica pamti česte reči vladike Atanasija koji je govorio kako na mestu njegovog ubistva treba da podignemo crkvu, ali ta ideja nikada nije ostvarena.

- Đakon Avakum bio je skoro dečak, kažu jedan od najlepših u Beogradu i Srbiji - podseća Kuburović. - Kažu da su zbog njegove hrabrosti i lepote plakali čak i Turci koji su ga nabijali na kolac. Iako mu je ponuđeno da pređe u islam, a u to su ga ubeđivali čak i ondašnji iguman manastira Moštanica i Avakumova majka, mladić je čvrsto istrajao u veri u Gospoda i tako je napustio ovaj svet. Na taj način smo se odupreli prodoru islama, a danas se ta bitka vodi putem televizije, koja nam turskim serijama, ništa manje brutalno, uvodi vizije o povratku islama na ovaj prostor.

Kuburović smatra da bi makar krst morao da bude postavljen na mestu gde je pogubljen đakon Avakum, u parku kod Narodnog pozorišta.

- Najzad, od tog mesta pa do Kalemegdana često je bilo pobijano kolje na koje su nabijali nesrećne Srbe.

Lekar i pisac

ZORICA Kuburović je lekar specijalista, već dugo radi u Hitnoj pomoći, a istovremeno je stekla zavidnu reputaciju kao pisac. Nedavno je izašlo šesto izdanje knjige „Lek od breskvinog lišća“, a u međuvremenu je svoje „beogradske“ ali i druge priče ispripovedala u delima „Vilenjaci na Kalemegdanu“, „Škola za vile“, „Čarobno ogledalo“, „Vilin dvor“, „Nežni i divlji“, „Put žene“, „Reč i lek“ i „Gospodarica Ana“.