MILENIJUMSKA kula, ili Kula Sibinjanin Janka, kako je znaju mnogi Zemunci i Beograđani, napravljena je krajem 19. veka. Mnogi današnji stanovnici prestonice ne znaju da je ovo bio spomenik koji su napravili Mađari u slavu svog hiljadugodišnjeg prisustva na ovom prostoru.

Kula je građena od 1892. do 1896. godine, a kako bi obeležili pun milenijum svog boravka u Panoniji, Mađari su, prvo u Budimpešti podigli impresivnu kulu, dok su još četiri iste takve sazidali u četiri grada na obodima svoje države. Na četiri strane sveta su označili svoje granice, a Zemun je, kao grad na samom jugu, dobio svoju jubilarnu građevinu.

Dva sprata do neba

Pa ipak, ovo nije priča o samoj kuli, već pre o pozitivnoj energiji koja se oko nje i u njoj stvarala nekoliko decenija unazad. Kula je bila stecište slikara, pisaca, stvaralaca svih profila, mesto u kojem su se okupljali umetnici. Kako bismo osetili šarm priče iz prethodnih nekoliko decenija, u pomoć smo pozvali Sebastijana Kurnika, mladića čija baka je bila Jelka Nešković Dumović, slikarka čiji duh, valjda, još tumara između zidova Milenijumske kule...

TIM I LjUBAV Jelka i njen suprug Jovan bili su pravi tim. Kako kaže Sebastijan, Jovan bi pripremao platna, Jelka bi slikala, a zatim je on uramljivao slike. U vazduhu je uvek lebdeo prijatan miris boja i terpentina.

- Baka Jelka je završila Likovnu akademiju u klasi Zore Petrović i imala je atelje na dva gornja nivoa gotovo četiri decenije - počinje priču Kurnik. - Ona je održavala i Kulu i ceo prostor unutar nje tokom sveg tog vremena. Sećam se da su tu uvek dolazili neki interesantni ljudi, i da ih je ona rado primala.

Kula je bila otvorena za posetioce nedeljom od 11 do 13 časova, a Jelka Nešković Dumović je boravila u njoj svakodnevno. Tu je slikala, stvarala. Zdanje je, dabome, vlasništvo Grada, zaštićeno je kao spomenik kulture, a slikarki je bio izdat deo u zakup kao atelje. Jelkin muž Jovan Dumović je uramljivao slike, pravio umetničke lampe, održavao kulu zajedno sa suprugom.

- Kada smo brat Darijan i ja stasali, sa majkom Karmen smo pomagali baki da održava kulu - priča dalje Sebastijan. - Ovde je uvek stvarana porodična atmosfera, svake nedelje ujutru baka bi pravila kiflice, a deda bi donosio kiselu vodu i rakiju, za goste. Neko od gostiju bi doneo ponešto i sve bi to bilo podeljeno. Našla bi se tu ponekad i gitara, pa se sa Kule često čula pesma. Tamo su uvek svi bili dobrodošli. Kao dete sam uživao slušajući interesantne priče autentičnih ljudi koji su im dolazili u posetu. Tu se rađala neka raskošna, a opet - čudna alhemija. Zato je nedelja za našu porodicu bila pravi ritual.

Poznati violinista Stefan Milenković je još kao dete dolazio ovde sa roditeljima, a na Kuli su snimana dva filma - „Biciklisti“ i „Neka druga žena“. Prilikom snimanja poslednjeg, Dragan Nikolić je preskakao ogradu na visokoj terasi. Među našim poznatim glumcima gosti na Kuli bili su i Radmila Savićević i Lane Gutović.

Opštinske vlasti 2005. godine donose odluku da Jelka mora da napusti atelje. Očigledno su postojali planovi da stara građevina bude preuređena, ali naš sagovornik kaže da se od tada ovde baš ništa nije dogodilo.

- Taj deo Kule je do danas ostao prazan - pokazuje Sebastijan prozore na gornjem delu iza kojih sve zjapi prazno, pomalo sablasno, i odatle se više ne nazire ničija silueta. - Niko mu nije osmislio namenu. Od tada je prošlo punih devet godina. I sada se setim bake kako napušta atelje u koji se više nikad nije vratila. Bila je slomljena. Ona se odvajkada borila da taj gradski prostor bude očuvan, ali ne za sebe, već da Kula ostane raskošno obeležje Zemuna. Bila je silno energična i, mada je bila vezana za invalidska kolica tokom poslednje dve godine života, mi bismo je prenosili do automobila i vozili ka izložbama koje bi poželala da vidi. Upokojila se pre dve godine.

Katran i žica

Obilazimo oko Kule i Sebastijan nam pokazuje ostatke starih zidina koje su nekada ovde činile utvrđenje. Kako bi sprečili radoznale posetioce da se naginju, neki lokalni „mudraci“ su zalivali ugaone kule katranom i opasavali ih bodljikavom žicom, u velikoj meri upropastivši njihovu istorijsku vrednost.

- I danas se sećam bake Jelke kako se penje uz stepenice Milenijumske kule - dodaje Sebastijan. - Ona je imala saobraćajnu nesreću i stradao joj je kuk, pa je morala da se oslanja na štap i šepala je. Celo telo joj je bilo asimetrično, jedino kada bi se pela uz stepenice ka ateljeu, kao da je Kula ispravljala i ona je dobijala uspravnu, pravilnu figuru. Tako je pamtim.



PROSIDBA

- Kao dete prisustvovao sam raznim događajima na Kuli - kaže Sebastijan. - Jedan od upečatljivijih bila je prosidba u leto 2003. godine, koja je potrajala skoro pun sat, jer je buduća mlada bila vidno iznenađena ponudom. Ostavila je mladoženju da kleči dobrih desetak minuta, dok su se trubači gurali na stepenicama u iščekivanju, a mi zaustavljali radoznalce, ne bismo li mladom paru pružili makar malo privatnosti na terasi. Sve se dobro završilo, mada ih više nisam video. Nadam se da su dobro.


DEDOVINA“ I VATROGASCI

Kula je početkom 20. veka služila kao osmatračnica za vatrogasce.

- Kako to slučaj obično učini, jedan od vatrogasaca bio je Jelkin deda - objašnjava Kurnik. - Kada je mnogo kasnije Jelka dobila Kulu kao atelje, dešavalo se da je ljudi pitaju „da li je ona to dobila u nasledstvo“, na šta bi ona u šali odgovarala: „Dabome, to mi je od dede“!


INSTRUKTOR AIKIDOA

Sebastijan Kurnik je instruktor aikidoa, ali ima izuzetno jak odnos prema umetnosti. Istovremeno radi kao stručnjak za ovaj sport, ali je i profesor gitare. Profesionalno se bavi i marketingom. Sklonost ka sportu nasledio je od oca koji je punih 36 godina instruktor u ovoj drevnoj borilačkoj veštini, dok je od majke Karmen i bake Jelke nasledio jaku umetničku crtu.


OBIČAJI

Naš sagovornik imao je neobična iskustva i u okolini Kule. Tako je imao priliku i da kao tinejdžer na engleskom objašnjava jednom Nemcu lokalne običaje.

- Prolazio je preko Zemunskog groblja i bio vidno šokiran time što su ljudi odmah posle sahrane, po njegovim rečima, „jeli i pili iznad svežeg groba“. Sledeća dva sata sam mu objašnjavao u kojim uslovima su taj i slični običaji nastali, kao i ponešto naše istorije, za koju se ispostavilo da je odlično poznaje. Na kraju razgovora mi je dao svoju vizit-kartu sa koje se videlo da je na nekoj višoj funkciji u Interpolu.