Kroz Bežanijsku ulicu: Od „Zlatne krune“ do „Kraljevića Marka“

JOŠ od vremena antičkog Taurunuma, Bežanijska ulica u Zemunu nalazi se na istom mestu. Pre oko dva milenijuma Rimljani su trasirali ovu ulicu, i evo dve hiljade godina kasnije krasi srce ovog dela grada.

Kako objašnjava istoričar Zemuna Branko Najhold, ova ulica je tokom vaskolike istorije ovog mesta bila njegov zanatsko-trgovački centar. Ovo je priča o desetak gostionica koje su postojale u ovoj ulici, među kojima su neke imale zavidan ugled. Istorija se, na ovom podneblju, odvajkada stvarala u kafanama. Makar onaj njen svetliji deo.

Majstor - u kafani

- „Zlatna kruna“ pominje se još početkom 19. veka - počinje pripovedanje Najhold. - Nalazila se na broju 15, a imala je „cimer“ znak iznad vrata koji se sastojao od reljefno izrađene krune u zidu, nad ulazom, i visećeg dela sa zidarskim i tesarskim alatom isečenim od pozlaćenog lima. Ispod toga, sa jedne strane pisalo je „Živeli zidari“, a sa druge „Živeli tesari“. U to vreme ovde su se skupljale zanatlije iz ovih esnafa, a građani kojima bi trebali ovakvi majstori uvek bi znali gde mogu da ih nađu. Vlasnik je bio Milan Bačvanin, posle Prvog svetskog rata prodao je Dimitriju Petroviću, da bi mu je posle Drugog svetskog rata novoustrojena „narodna vlast“ oduzela.

Petrović je slovio za divnog čoveka i sjajnog ugostitelja, a u poslu je imao veliku pomoć u supruzi Danici. Dugogodišnji konobar kod „Zlatne krune“ bio je i Pavle Jaković zvani Paja Nepeglaja, svojevrsna maskota ovog lokala, a nadimak je dobio po izreci „Paja nikog ne pegla“.

Gosti kafane bili su uglavnom trgovci i zanatlije iz Bežanijske ulice i okoline, koji su tu redovno svraćali po zatvaranju radnji. Pedesetak stalnih gostiju oformilo je i nezvanično humanitarno društvo, koje je godinama o Božiću kupovalo odeću i obuću za određen broj siromašne dece i delilo im na posebno upriličenim skupovima, a sprovodilo je i druge humanitarne akcije.

- Najstarija gostionica u Bežanijskoj ulici, koja je zapravo bila svratište - pretača kasnijih hotela, bila je „Kraljević Marko“, u zgradi broj 16, još u 18. veku - nastavlja Najhold. - To zdanje je danas poznato kao Ičkova kuća, jer je u njoj svojevremno boravio Petar Ičko, prvi diplomata Karađorđeve Srbije. Iznad ulaza je bio Marko na Šarcu, a od oktobra 1898. godine kafanu i svratište vodio je poznati zemunski ugostitelj Vlada Jovanović, kojeg je kasnije smenio Panta Teodorović.

Oaza za fijakere

Kada je prodao „Zlatnu krunu“ ugledni ugostitelj Jovan Bačvanin kupio je staru gostionicu „Tri ševe“ u Bežanijskoj 62, pored stočne pijace i promenio joj je naziv u „Zlatni bunar“.

Glavni gosti bili su fijakeristi koji su imali stajalište iza ugla, na stočnoj pijaci, a u pijačne dane i mnogi pijačari.

- Zato je ovde muzika svirala od ranih prepodnevnih sati - objašnjava Najhold. - Među pevačicama je bila posebno popularna neka Sulja, uvek doterana i jako namazanih usana. U nju je bio beznadežno zaljubljen neki fijakerista Pera, koji nije štedeo para naručujući pesme od Sulje, a kada je on lumpovao, na vratima kafane uvek je bilo dečurlije iz komšiluka koji su sa zanimanjem gledali koliko para Pera daje Sulji.

Iznad ulaza u poznatu kafanu „Zlatni grozd“ stajao je „cimer“ sa zaslikanim grozdom zlatne boje na beloj podlozi. U periodu između dva rata gostionicu je vodio čuveni ugostitelj Jozef Maldaker, a kasnije njegov sin Franc.

Osim velike sale, ugledni restoran je imao i letnju baštu u dvorištu.

Eto, kako je od rimskih vremena jedna ulica nepogrešivo ostajala „zakucana“ na istom mestu, da bi u 20. veku doživela svoje „zlatno doba“. Nije ovaj epitet izabran slučajno. Čak tri od četiri kafane koje smo pomenuli u priči o nezaboravnom Zemunu imaju ime dragocenog plemenitog metala u nazivu. Samo „Kraljević Marko“ nije „zlatan“, a u zemunskim predanjima zauvek ostaju „Zlatna kruna“, „Zlatni bunar“ i „Zlatni grozd“...

LEGENDARNI Paja Nepeglaja je zaista bio pošten i čestit čovek, a i sjajan kelner. Bio je zaštitni znak „Zlatne krune“ a voleo je i da popije poneku više, pa je tada uveseljavao goste lovačkim pričama i dogodovštinama sa nevenčanom ženom Apolonijom, koju je zvao Apolon.

Znalo se da voli decu, pa su klinci iz komšiluka tu često navraćali, a on je u džepovima uvek imao bombone za njih.

NE TRAŽI BOLjU...

NOVINSKE reklame onog doba bile su divan prostor za duhovitost i dosetljivost ugostitelja, pa je „Zlatna kruna“ u lokalnom listu 1937. godine reklamirana u stihu: „Kruna je kruna sviju hotela, dobroga vina i raznih jela, radnja je divna, ne traži bolju, ponesi pare i dobru volju.“

FIJAKERISTI I MUZIKANTI

KAKO su u „Zlatnom bunaru“ fijakeristi bili stalni gosti, a muzikanti večiti zabavljači, ova kafana je imala i jedan svojevrstan običaj. Kako objašnjava Najhold, od tridesetih godina 20. veka uveden je običaj da na Božić fijakerima ili sankama, kada je puno snega, kelnere i pevačice iz ove kafane voze ulicama Zemuna.