Tvrda je klupa ako nemaš jastuk

SAM na klupi stajališta „sedamdeset četvorke“. Nedeljama. Okružen kartonskim kutijama, šerpama, kesama, teglama, knjigama... Tu je i ajvar, „samo za karatiste“. Novi gradski lik, uselio se pod „pečurku“ u Bulevaru kralja Aleksandra. Pogled na našminkan tašmajdanski park, razigran, u bojama proleća, dobio je neku tužnu mrenu.

Dečica u lepim majicama, moderne igračke, čike u skupim odelima ubrzano jure ka luksuznom restoranu. Sve ispeglano, čisto, novo u buticima preko puta. A tu ispred, pored, u sredini, on. Prljav, sam, gladan, zamišljen...

Iz daljine slika, kao iz scene filma „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, kada Petar Božović daje čuveni savet kako da se preboli devojka, „dve tablete, jedan vinjak...“.

Zove se Jatiš Tiši Ramadanov. Brada nebrijana mesecima. Ispod kačketa štrče dredovi crne uštavljene kose. Nije se kupao ko zna otkad, reklo bi se po ciklonu koji se valja desetinama metara oko njegovog luksuznog „stana“ u centru grada. Ali, napustiće ga, pre svega jer je okolina neuredna.

- Čekam još malo ovde, pa ću da idem - kaže Tiši dok sedi sam na svojoj klupi. - Ne diraju me policajci. Jok. Ali, ovde je previše prljavo. Ovo drvo pored je staro i ružno, ljušti se, otpada kora i svi bacaju smeće okolo. Ne uspevam da počistim.

Pre Bulevara, Tiši je stanovao na autobuskom stajalištu u Novom Beogradu, sa psima lutalicama. Komšiluk se nije žalio na njega, jer je Jatiš sredio čitav kraj oko stanice. Počupao korov koji je provirivao iz starih pločnika, pobacao smeće...

- Moram negde bolje da se sakrijem - priča Tiši, a crne oči kao da se stalno smeše. - Probudim se, pa odem na Taš da pijem malo vode i kad se vratim, iz kutije mi nestale mede i zeke od pliša. I uvek neko hoće da se bije. Zato imam motku. Pogledaj, kako je velika. Ko nije dobar, sretne se sa njom. U prihvatilište u Kumodraškoj neću da idem. Nisam ni beskućnik. Imam kuću na Zvezdari. A dole u Kumodraškoj se mnogo nerviram. Razbijem nekog, bacim ga na beton, pa me izbace.

Tu je sve što ima i nosi sve sa sobom. Lonac mu je važan da bi kuvao pasulj, trebaju mu i rende, kao i drobilica za luk. Bez jastuka ne mrda. Stavi ga na kutije, pa se lepo izvali.

- Tvrda je klupa ako nemaš jastuk, a jakna je obavezna za noć - daje prve crtice iz pravilnika beskućničkog života.

Kesa tregerica pored njega puna je bajatog peciva, pogača, odgrizaka hleba...

- Kontejner kraj pekare, ima šta ‘oćeš - kaže druželjubivi Tiši.

I obilaze svi stanicu „74“. Izađu putnici, spuste glave i protrče. Tiši ćuti i gricka koru hleba.