MOST koji postoji u Beogradu još iz doba Drugog svetskog rata, građevina koju znamo kao Tramvajski ili Stari savski most, ima prošlost prepunu starih, ratnih ožiljaka. Njegovi graditelji, nacistički okupatori Beograda, prvobitno su ga nazvali Most Eugena Savojskog, tako da mu je nekoliko godina, do kraja okupacije, ovo bilo zvanično ime.

Germanski okupatori su pamtili doba vojskovođe princa Eugena (ili Ojgena) Savojskog, stratega koji je na čelu austrijske vojske 1717. godine uspeo da otme grad od Turaka. Istina, ime istog vojskovođe dali su i zločinačkoj „Es-Es“ jedinici koja je pronela užas smrti i torture u Bosni, među srpskim življem, pa je ime nekadašnjeg vojskovođe ostalo veoma teško zabeleženo u sećanjima na zločine upriličene njemu u čast.

Ostali beogradski mostovi rušeni su i podizani nanovo, a ovaj je jedini koji izgleda bezmalo isto kao i kada je napravljen.

MOSTOVI U RECI

U to, ratno vreme, na početku vojnog sukoba srušen je Stari železnički most, kao i Pančevački, koji je u predratno vreme nosio ime Most kralja Petra. Na mestu sadašnjeg Brankovog mosta bio je Most kralja Aleksandra, ali su ove građevine, posle razaranja na početku rata smenili novi mostovi. Ovaj, o kojem govori naša priča, doneli su Nemci tokom rata i do dana današnjeg nam služi, doduše uz ojačanja i rekonstrukcije.

Nemačkim okupatorima smo grdno poremetili planove u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, kada je Vojska Kraljevine Jugoslavije, koja do tada nije kapitulirala, srušila sve beogradske mostove, kako bi sprečila nadiranje nacista ka tadašnjem glavnom gradu Jugoslavije.

Zato su nacisti napravili novi most i pustili ga u saobraćaj 1942. godine. Bio je to istovremeno i granični most prema ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a granica je bila tačno na sredini građevine, odnosno reke koja je proticala ispod nje.

Prvobitno, ovaj most je trebalo da premosti reku Tisu, pa je već u delovima bio u okolini Žablja, ali su novonastale, ratne okolnosti, primorale okupatore da most u delovima prenesu u Beograd, budući da je naš grad bio izuzetno važna saobraćajna transferzala koja je naprasno ostala bez mosta.

Izgradnja je poverena nemačkoj firmi C.H. Jucho, a montaža je bila veoma brza, budući da je trajala samo šest meseci. Istini za volju, podloga po kojoj su išli ondašnji Beograđani nije bila ista, već drvena, pa su preko nje nekada prelazili nacistički automobili i motocikli sa prikolicama. Rat je trajao, a okolnosti su se menjale...

Samo dve godine posle izgradnje, most je bio oštećen u savezničkom bombardovanju. A bio je neophodan Nemcima, kako za prebacivanje opreme i trupa u jugoistočnu Evropu, tako i za transport ranjenika nazad ka centralnoj Evropi i Nemačkoj. Okupatori su bili primorani da ovaj, u velikoj meri drven i slabašan most, upotrebe kao železnički. Istini za volju, rešenje im je bilo pomalo komično.

Tada se izrodio problem, jer je najveća moguća opterećenost mosta bila devet tona po osovini, što je značilo da nijedna lokomotiva ne bi mogla da prođe ovim putem. Šta sad?

Kako nam je objasnio kustos Muzeja grada Beogarda Darko Ćirić, „jedino čega su se setili bilo je da lokomotiva dođe do jedne strane mosta, da tamo vagoni budu preuzimani jedan po jedan, a da kasnije, kada cela kompozicija pređe most na ovaj način, bude ‘sklopljena’ sa druge strane i da tako nastavi put“.

REKONSTRUKCIJA

Drvene ploče preko kojih je gazila svakojaka motorizacija vremenom su trulile, pa je to šezdesetih godina prošlog veka postalo opasno. Tako je most dugo bio pešački, sve do 1969. godine. Tada je dobio asfalt, a nedugo zatim i tramvajske šine. Poslednja obnova počela je 13. oktobra 2007, a okončana je 31. marta 2008. godine. Postavljeno je dekorativno osvetljenje i kolovoz, ali su i prilazi prošireni.

Ovaj most uglavnom nije imao „stvarno“ ime. Zaista, Nemci su ga zvali Most Eugena Savojskog, posle rata su ga Beograđani dugo zvali Nemački, pa Novi savski, pa Stari savski, pa finalno, a često i sve do danas - Železnički! A preko njega voz nije prošao, ako izuzmemo onih par nemačkih ratnih eksperimenata, kada je traktor preterivao vagon po vagon preko mosta.

ZARIĆEV MOST?

TOKOM ratnih operacija za oslobađanje Beograda 1944. godine, učitelj Miladin Zarić je presekao kablove koji su trebali, po nemačkoj ideji, da aktiviraju eksploziv i da sruše ovaj most.

Požrtvovani učitelj, za kojeg se veruje da je deo svog inženjerskog iskustva stekao tokom Prvog svetskog rata, krišom je, u noći između 19. i 20. oktobra, noću, posle povlačenja Nemaca, a uz udare ruskih topova, presekao kablove, sprečivši tako aktiviranje eksploziva i sunovrat poslednje tadašnje veze dveju savskih obala.