Dobrinka Jovanović: Prva žena šef garaže GSP

SUGRAĐANKA Dobrinka Jovanović (50) zaposlena je u GSP "Beograd". Iako ima svoju kancelariju, radno vreme, a često i prekovremene sate provodi - u garaži. Nije ni službenik, ni blagajnik, nije spremačica ni čistačica, a ne bi bila interesantna ni da vozi tramvaj, jer su žene vozači već uobičajena pojava. Ona brine o najstarijim vozilima u pogonu "Kosmaj" i prva je žena u istoriji najvećeg gradskog prevoznika kojoj je, ovaj uglavnom muški kolektiv, ukazao poverenje i postavio je za šefa održavanja vozila.

Garaža joj je druga kuća. U njoj svakodnevno, od jutra do večeri, nekada duže i od dve smene, vodi računa o 240 autobusa i 230 radnika. Telefon joj neprekidno zvoni, i dok na vezi ugovara zamenu guma ili punjenje baterije - akumulatora, sa majstorom u "kanalu" konstatuje da je pukao karter i da pumpa upravljača curi.

- Pogon ima teške linije, potez 300 i 400 - objašnjava Jovanovićeva. - To su linije koje idu za Avalu, Ralju, pa sve do Malog Popovića i zimi mora da bude sve pod konac i na vreme, jer kada tamo zaveje, treba se probiti kroz sneg. Vozila moraju da budu utegnuta i spremna jer se dešavaju mnoge neplanirane situacije, a prosečna starost autobusa do pre dva meseca bila je 10,8 godina, što znači da ima i onih koja su napunila dve decenije. Uglavnom su solo, a imamo i sedam zglobnih. Sreća da su "Mercedesovi", pa su vrlo pouzdani, iako su stari.

- U svakom trenutku baratam informacijama o svim vozilima, i onima koja su u saobraćaju i autobusima u pogonu - priča Jovanovićeva.

- Da li se pokvario? Šta mu fali? Da li imam delova za zamenu na lageru? Šta moram da naručim? Velika je odgovornost i stres, ali sa svim tim izlazim na kraj. Međutim, ne mogu da se izborim sa smećem. Svaku noć se sva vozila peru i radnici tom prilikom izbace tonu smeća. Čak su autobusi, nekada kada se vrate posle prvog kruga, prljavi.

Kaže, ali se ne žali, jer sa svojim timom, kako zove kolege u "Kosmaju", nema posla koji ne može da završi, i dodaje: U GSP sam dvadeset godina. Mnogo ga volim, onaj osećaj kad uđeš u gradski prevoz i ceo grad je tvoj!

Koliko je posvećena poslu pokazuje i 800 sati viška, koliko je nakupila samo u poslednjih pet meseci rada. Kada treba, ume i da podvikne. Ali to ne utiče na kolege koje joj često dođu u koncelariju da se požale i na lične nedaće, jer je doživljavaju kao rame na koje mogu da se oslone ne samo u poslu, već i privatno.

- Zahvalna sam što su imali vere u mene i postavili me na ovo veoma odgovorno mesto. Drago mi je što me kolege ne smatraju za koleginicu, već za kolegu - kaže Dobrinka.

Vrlo mi je važno da me tretiraju kao ravnu sebi, kao muško.

I mada se, kao diplomirani inženjer mašinstva, u "potpalublje" autobusa razume mnogo bolje i od mnogih muškaraca, a ulja, maziva i izduvni gasovi su joj svakodnevica, crveni lak na noktima i nežan pogled odaju njenu ženstvenost.