Današnji beograđani i ne slute zašto Čubura nosi to ime, a za nastanak ovog naziva nisu znali ni predratni stanovnici glavnog grada.

Tada se jedan novinar zainatio i rešio da odgonetne misteriju. Tekst iz 1939. godine potpisao je Sveta Milutinović, iskusni novinar lista „Vreme“, posle poduže potrage.

Vraćajući se u daleku prošlost, Milutinović saznaje da je ovaj deo grada nekada bila pusta poljana na koju se 1880. godine doselila grupa Roma sa Dorćola. U to vreme, tamo se nalazilo samo nekoliko srpskih kuća. Srbi su se bavili zemljoradnjom, a Romi su, uz obradu njiva, prihode dopunjavali sviranjem i gatanjem.

- Život i jednih i drugih u tom bezimenom naselju bio je udoban - beleži Milutinović. - Jedino što im je zadavalo muke bila je pijaća voda. Nigde nije bilo česme, a voda u Čuburskom potoku, koji je još tekao ispod Krševite ćuprije, bila je više mutna nego bistra.

Nešto kasnije, jedan od Roma, šetajući poljem nailazi na izvor koji je izbijao na mestu gde danas počinje Južni bulevar. Ovaj izvor im se učinio pogodan da od njega naprave svoj vodovod. Kako bi „kaptirali“ izvor, ondašnji Romi su doneli jedno visoko bure, kojem su izvadili dno.

- Onda su bure dokotrljali i ukopali dopola u zemlju, na izvoru, tako da je bure u svako doba bilo puno čiste i bistre vode - nastavlja predratni novinar. - Ona se neprestano prelivala preko prepunog bureta i slivala dalje u potok.

Istraživanje je Svetu Milutinovića odvelo dalje, u romsku kafanu „Struga“ na tadašnjoj Čuburi, da bi potvrdio priču. Posle dugo pokušaja da sa sumnjičavim Romima odgonetne nastanak imena ovog mesta, pojavio se stari Ciganin Milorad Vasić. On se sećao kako je nekada išao na taj izvor.

Na jeziku kojim su Romi govorili za bure su koristili našu reč, ali za visoko bure govorili bi „učoburo“. Kasnije, vremenom, ustalila se reč „čobure“, a Srbima je bilo lakše da govore „Čubura“.

I ostade tako do dana današnjeg.