Danas je teško zamisliti kasabu, poput one koja je nekada postojala na mestu sadašnjeg velegrada. Pogotovo što su današnji delovi Beograda, poput Terazija ili Zelenog venca, bili periferija, ma koliko to danas čitaocu čudno izgledalo.

Još u Miloševo vreme postojao je Šanac koji smo nasledili od Turaka. To je bio kanal pun ustajale vode koji je opasavao grad, a bio je ograđen palisadama, vrstom drvene ograde čiji šiljci su pretili nepoznatom gostu da dopre unutar grada.

Sama varoš počinjala je kod Stambol-kapije, dakle na mestu koje se nalazilo ispred današnjeg Narodnog pozorišta. To je bio ondašnji kraj varoši, odakle se nadovezivao Smederevski drum, koji se dalje prostirao današnjim Bulevarom kralja Aleksandra.

Predvarošice“

Kako beleži dr Dušan Popović, „tek iza Šanca nalazila su se predgrađa, ili „predvarošice“. To su, u prvo vreme, bile Terazije, Savinac ili Vračar i Palilula.

Terazije su dobile ime po delu turskog vodovoda koji se nekada nalazio na ovom mestu, i po turskoj reči za vagu, u ovom slučaju „vododelnicu“ - i sada nosi ime. U prvo vreme, kada su turske vlasti u prvi sumrak zatvarale Stambol-kapiju, oni koji bi krenuli na Terazije, da natoče vodu, bili bi u grdnoj nevolji ukoliko zakasne. Jer, ako bi u prvi sumrak Turci zatvorili kapiju, zadocneli Beograđani ostajali bi prepušteni psima lutalicama i noćnoj nemilosti.

Knez Miloš je hteo da širi varoš van Šanca, kako bi naselio Srbe u okolinu grada kojim je konačno zavladao.

Posebno interesantne su hronike dr Popovića koji kaže kako je „Miloš imao motivaciju da mu se varoš ne zapali, pa je naredio da svi kovači budu iseljeni iz grada i da ih nasele na Terazije“.

Razlog je bio u tome što su kovači svojim mehovima rasipali varnice nad gradom, pa su često izbijali požari, pogotovo jer su kuće bile nesolidno sazdane, od nesolidne, drvene građe.

- Tako su kovači dobili besplatno placeve na Terazijama - beleži dr Popović. - Ipak, to je bila toliko daleka periferija grada, da su se ovi vatreno bunili, a Miloš je, sklon svojim „merama“, mnoge kovače i zatvarao ili im određivao batine, zato što nisu pristajali na taj korak.

Kada su kovači, na kraju, prihvatili Terazije kao svoje odredište, pošto im je knez „pomogao“ da se odluče bičem i apsom, varoš je počela da se širi tako što su, već 1832. godine, kolari molili da se „i njima dadu, izvan varoši, na Terazijama, placevi, kao što su dani i kovačima“.

Prvo mesto za pokojnike

Najstarije srpsko groblje nalazilo se u kraju od Varoš kapije prema Zelenom vencu, sa obe strane Gospodske ulice, koja je posle ponela ime Brankova. Ovo groblje je 1835. godine preneto na Tašmajdan, gde je iste godine nastala prva, mala Crkva Svetog Marka.

Sa izvora koji su se nalazili ispod hotela „Moskva“, nekada se voda slivala ka Zelenom vencu, Prizrenskom ulicom, i kako beleže hroničari, stvarala „poveću baru“ tako da se za prelaz preko nje upotrebljavao čamac.

Nekad, kako je beležio dr Popović, na „Zelenom vencu nalazila se dvokatna kuća, a u njoj manja gostionica, na kojoj se nalazio od lima izrađen venac, ofarban zelenom bojom, pa je po ovoj firmi prozvan i ovaj kraj - Zeleni venac“.

Nekako slično pisao je i Vojin Puljević, govoreći kako je, „na mestu gde je nekada bilo groblje, na Zelenom vencu, ostala samo stara grobljanska kafana, koja je i dobila ime po vencima, kojima su kićeni grobovi“.

Mnogo decenija kasnije, ovo mesto postalo je saobraćajno čvorište našeg grada. Stare beleške govore da je i nekada bilo suđeno da oni koji dolaze u Beograd, ili izlaze iz njega, imaju neizbežni kontakt sa Zelenim vencem. Tako su, u Miloševo vreme, korišćena uglavnom volujska kola, jer je „sredstava za prevoz bilo sasvim malo“. Na ovakvim kolima su se prevozile, od svog konaka do Manojlove bašte kneginja Ljubica, i Tomanija, žena Jevrema Obrenovića“. U blizini je bila i Germanova bašta, na samom kraju današnje Brankove ulice, gde su njih dve umele da svrate na pivo.

POZORIŠTE NA ZELENOM VENCU

Odbor za izgradnju pozorišta na Zelenom vencu formiran je 1851. godine, i tada je počelo sakupljanje novca za ovo zdanje. Prema beleškama tadašnjih istoričara, bila su aktuelna dva projekta, jedan Italijana Kasana, a drugi Čeha Jana Nevole.

- Odbor je usvojio Kasanov plan - beleži dr Popović. - Međutim, teren je bio vrlo podvodan. Doneta je odluka da se temelji postave na šipovima, ali i posle zabadanja 2.000 hrastovih šipova pojavljivala se voda. Tako su 1853. godine radovi obustavljeni, jer više nije bilo novčanih sredstava, a i ceo posao se ispostavio kao opasan, jer su se na ozidanim delovima pokazale pukotine.

ROSIJA“ I „MOSKVA“

Današnji hotel „Moskva“ nosio je prvobitno ime Palata „Rosija“ i to je bila zgrada istoimenog osiguravajućeg društva iz ruskog glavnog grada. Izgradnja ovog zdanja započeta je 1905. godine, a okončana 1906, kada je ovo bila najveća privatna zgrada u ondašnjoj Srbiji.