Prvom ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država u novoj, posleratnoj Jugoslaviji Džordžu Alenu bila je ponuđena rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici, koju je ovaj uljudno prihvatio. Posle nekog vremena, Alen je kao pravi diplomata i pristojan čovek video da u baštenskoj kućici u okviru placa u kojem se nalazi njegova rezidencija živi jedna porodica.

Radoznali diplomata otišao je i zakucao na vrata. Predstavio se, i kako to red nalaže pružio ruku čoveku, kojeg je, uzgred, upitao zašto živi tu.

Ovaj mu nije odgovorio na pruženu ruku srdačnim rukohvatom. Na zaprepašćeni pogled diplomate, mirno je odgovorio: „Živim ovde, zato što vi živite u mojoj kući.“

Ispostavilo se da se Alen obratio Nikoli Uzunoviću, čoveku koji je u devet predratnih saziva Vlade Kraljevine Jugoslavije bio ministar, a u šest premijer.

Veliki Nikola

Kada danas počnemo priču sa Tanasijem Uzunovićem, prva asocijacija je da je to bard domaćeg glumišta i čovek sa ogromnim umetničkim renomeom. Ali deo priče o njegovoj porodici manje je poznat javnosti. Tanasije Uzunović duboko drži do tradicije, a njegovo poreklo, kao i njegova porodica, na jedan metaforičan način simbolizuju istoriju ove, često zlosrećne države, i njenog prestonog grada.

- Prvo se Josip Broz „zalepio“ za kuću moga deda-strica Nikole - počinje priču za „Novosti“ Tanasije Uzunović. - Spolja je kuća izgledala upečatljivo, ali iznutra nije bilo slika ni raskoši, pa ga je to razočaralo. Budući da je Nikola imao ministarsku platu, a bio je skroman i pošten čovek, od tog novca nije moglo da se napravi čudo.

Tanasije Uzunović vraća nas u poreklo kapitala svoje porodice. Dva preživela brata Uzunovića imala su oko 150 hektara zemlje u mestu Draževac, i da bi Nikola napravio kuću, dogovoreno je da uzme hipoteku na tu zemlju.

- Kada je moj otac Blagoje, inače školovani agronom, pokušao pre rata na toj zemlji da pravi obore za uzgoj stoke po svetskim merilima, deda ga je sprečio - seća se ove priče Tanasije. - Govorio mu je da je besmisleno da to radi na zemlji koju opterećuje hipoteka. Deda Nikola je imao para da napravi kuću, ali ne i da je opremi.

To je bio razlog, kaže naš sagovornik, zašto je Josip Broz odustao da kuću Uzunovića pretvori u svoju rezidenciju, već je posegnuo za kućom porodice Acović.

- Tada je Broz, odustajući, rekao: „Dajte je Amerikancu.“ I tako je ostalo do dana današnjeg. Istina, ambasador SAD je oštro protestovao i pobunio se, kada je upoznao Nikolu Uzunovića, a komunističke vlasti su probale da naprave nadoknadu. Tako su nekadašnjem premijeru Kraljevine Jugoslavije ponudili jednu kuću u Ulici kralja Milana, ili finansijsku kompenzaciju, ali je on ostao diplomatski tvrdoglav. Rekao im je: „Ja imam svoju kuću, što da je prodajem, a i pare mi ne trebaju. Kuća nije na prodaju.“

Neminovno, usledila je eksproprijacija, a potom i nacionalizacija, i kuća je ostala u vlasništvu države, a ona je „legalno“ prepustila Vladi SAD, koja, istini za volju, ništa nema s tim.


Početak ratovanja

- Moji preci, Atanasije i Đorđe, bili su učesnici još srpsko-turskih ratova - kaže Uzunović. - Atanasije Tasko, po kojem i ja nosim ime, bio je veliki vojskovođa, a Đorđe barjaktar i nišandžija. Imanje porodice potiče još od Turaka, jer su oni bili začetnici ustanka za oslobođenje južnih krajeva, a zemlju su dobili unutar prve agrarne reforme kralja Milana. Njih nasleđuju Nikola, Sava, Jova i Ljubomir, sva četvorica su ratnici spremni da poginu za Srbiju. Tako Ljubomir gine u balkanskim ratovima, a ostala trojica prelaze Albaniju, međutim Sava ostaje da počiva na Zejtinliku. Za Nikolu, o kojem smo počeli pripovedanje, vezana je legendarna priča koja dodiruje i današnje vreme. On je bio u francuskom brodu koji je torpedovan, a spasla ga je portugalska lađa „Devanka“. Tada se deda Nikola zakleo da će, ako preživi tu ratnu strahotu, sazidati kuću i nadenuti joj ime ove lađe. A deda je bio čovek od reči i ta kuća i danas postoji preko puta „Beograđanke“.

Komunistički pobednici u Drugom svetskom ratu nisu imali razumevanja za herojstva Uzunovića, pa su Nikoli i njegovom bratu konfiskovali zemlju. Po zakonu je ipak trebalo da naslede 30 hektara, ali nisu hteli da im ostave ono što im je pripadalo, već im je ponuđena zemlja u Vojvodini. Na to su dostojanstvena braća rekla: „Ako nismo domaćini na svome, kako da budemo na tuđem?“ To je bio odgovor koji je komuniste naterao da im otmu sve i ostave ih bez ikakvog imanja.

Kist pre bine

Kada je naš sagovornik Tanasije Uzunović stasao u mladića, imao je veliko breme komunističkih pritisaka koji su opterećivali njegovu porodicu. Pa, ipak, uspeo je umetnički da stasa u rodnom Nišu, jer je imao veliki talenat za likovnu umetnost.

Čudnim spletom životnih okolnosti družio se i sa glumcima, posećivao omladinske predstave, kada ga je pozvao Rade Trifunović, obrazovan čovek snažnog talenta, ali bez glumačke akademije.

NEĆU DA BUDEM NEMAC! Karijera ovog vrsnog glumca često je obeležena likovima nemačkih vojnika i oficira u partizanskim filmovima. Svi su to tumačili činjenicom da je bio plav i da se uklapao u rediteljske vizije kako bi trebalo da izgleda nacistički vojnik.
- Kada je bio sniman film „Južna pruga“, po ko zna koji put su mi ponudili ulogu Nemca - seća se sa osmehom Uzunović.
- „E, sad je dosta“, rekao sam, „hoću da glumim partizana!“ Reditelj je objasnio da je takva podela uloga jer je Uzunović plav, ali ovaj je odgovorio kontrapitanjem.
- Pa dobro, je li Hitler bio plav? A Gebels? A Gering? Pa što, pobogu, uvek pikirate na mene?

- Iako sam se „branio“ da sam čvrsto opredeljen za slikarstvo, samo mi je otresito rekao: „Nauči tekst!“ - nastavlja priču Tanasije. - Usledila je premijera u društvu „Abrašević“ u Nišu, sjajno primljena od publike, zatim i druge predstave. Tada me primećuju sjajna profesorka Ognjenka Milićević, i na kraju, legendarni Hugo Klajn. Tako se obrem na Akademiji dramskih umetnosti. Moji su teško živeli i izdržavao sam se od stipendije.

Uzunović je svestan da mu je „kvazirevolucija“, kako naziva komunistički prevrat, značajno odredila život. Pa ipak, kaže da ni u kojem slučaju nije gubitnik, nego dobitnik.

- Imam divnu porodicu, suprugu i kćer, istina, da nam nisu sve oteli bio bih dobrostojeći i, verovatno, neke stvari bi mi bile lakše u životu. Ali sam, ipak, veliki dobitnik. n

PAČU I KRALJ PETAR

Nekada su vremena bila viteška, a nije postojala titula „političara“.

- Kakvi, bre, političari?! - otresit je Uzunović. - Moj deda je bio premijer, ali je bio prvenstveno pravnik, Laza Paču, finansijski mag - bio je lekar. To su im bile profesije.

Uzunović se seća priče kako je Paču uvek nosio sveću u tašni, koju bi palio po isteku radnog vremena, „da ne troši državnu struju“. A kada je kralj Petar hteo da uda kćer Jelenu za velikog ruskog kneza, nije imao novca jer je gradio Oplenac. Obratio se Pačuu da mu država pozajmi 20.000 dinara, ovaj ga je pozvao na sastanak u Kapetan-Mišino zdanje, gde će o tome odlučiti.

- Scena je bila ovakva: sastanče Paču, Nikola Spasić, Kolarac i svi najbogatiji Srbi onog doba, a kralj cupka u hodniku čekajući njihovu odluku. Na kraju ga odbiju, sa obrazloženjem da kralja „mogu da ubiju, ili da abdicira, pa će novac propasti“. Epilog je bio da su ubedili kralja da založi Topčider pod hipoteku, zatim su mu dali traženi iznos, ali tako da ga vraća u nekoliko rata. Na kraju su mu „oprostili“ poslednju ratu, i to mu je bio poklon za venčanje sa njihove strane.


KUĆA, TEMELJI I PRINCIP

Kako govori Tanasije Uzunović, interesantno je da je kuća njegovog dede nastala na neobičan način. Deda Nikola je otkupio plac na Dedinju sa već napravljenim temeljom, ali je ondašnji vlasnik, Beograđanin, Jevrej, odlučio da proda tek započetu kuću. Tokom pogađanja sa Nikolom Uzunovićem zamolio je da mu se ovaj zarekne da zdanje koje bude nastalo na tim temeljima, neće biti urađeno drugačije, nego prema projektima o kojima su se arhitekte već dogovorile.

- I baš tako je bilo - objašnjava Tanasije. - Predratni graditelji su videli neke finese kojima nisu bili vični, i zamolili su deda Nikolu da naprave „neke male izmene“. Međutim, ovaj je bio čvrsto odlučan da ispuni reč, i da kuća bude upravo onakva kakva je obećao da će biti.

DETE ZELENAŠA NaŠ sagovornik nosi vrlo teška sećanja na neke segmente detinjstva. Tako je, sa devet godina izvođen pred školsku tablu, i još pamti učitelja koji ga je prokazivao rečima:
„Ovo je unuk predratnih zelenaša protiv kojih smo se borili!“ Na čitaocu je da zamisli koliko je težak pečat mogao da ostavi jedan takav događaj na ranjivu, dečju dušu.

BELA KOŠULJA

U serijalu „Moj rođak sa sela“ Uzunovića pamte kao čoveka koji jasno i precizno opisuje srpskog seljaka.

- Hteo sam da ga oslikam onako kako ga ja doživljavam. Ne kao umazanog ratara sa čačkalicom u ustima, već sam tražio da budem u tradicionalnoj, srpskoj nošnji ovog podneblja. Šta više, svakog jutra na snimanju morala je da me čeka čista, bela košulja.

ZAOSTAVŠTINA

Porodica Uzunović je pre Drugog svetskog rata imala devet kuća u Beogradu. Naš sagovornik pamti samo one najveće, i to onu zgradu koja je sada rezidencija ambasadora SAD, „Devanku“ u Ulici kralja Milana 21 i veliku zgradu u Nušićevoj 20.

- Ostale više i ne pamtim, znam da su neke srušene u bombardovanjima tokom rata.