Pošiljka koja je pre 110 godina stigla vozom u Beograd zaprepastila je ondašnje službenike na peronima Železničke stanice. U vagonu koji je stigao izdaleka nalazila se kočija, za koju se pripovedalo da može da se kreće bez konjske vuče.

Tako je u Beograd stigao prvi automobil. Sve se zbivalo 1903. godine, vozilo je bilo marke „neselsdorf“, a poticalo je iz češke fabrike „Tatra“.

PRVI U KOLIMA - BOŽA

- Tadašnji „Tatrin“ automobil nosio je oznaku „tip B“, a kupio ga je ondašnji trgovac i rezervni oficir Boža Radulović - kaže za „Novosti“ Bratislav Petković, osnivač Muzeja automobila u Beogradu. - Istini za volju, pre će biti da je Božin otac bio sposoban da stvori trgovačku imperiju, pa odatle veliki novac za jedan ovoliko upadljiv i luksuzan potez. U suštini, i ovo je bio primer kako jedna generacija stiče, a druga rastače...

Kako objašnjava Petković, u to vreme je svota od 17.000 austrougarskih kruna bila ogromna. A taman toliko koštao je „neselsdorf“ Bože Radulovića. U to vreme, prema procenama našeg sagovornika, za taj novac mogao je da kupi spratnu kuću u „pristojnom“ delu grada.

DRŽI DESNO! JEDAN po jedan, automobili su stizali u Beograd, a sa njima je nastala i potreba da se uvedu saobraćajna pravila. Prvi znak u Beogradu bio je na Avalskom drumu, i na njemu je pisalo „drži desno“.

Svakako nije trebalo očekivati da prvi vlasnik automobila bude umešan i u upravljanju vozilom. To bi bilo kao da danas Beograđani koji su putovali avionom umeju njime i da pilotiraju. Tako je za šoferski zanat bio zadužen poseban stručnjak, Sreten Kostić. On je zvanično bio prvi srpski šofer.

Prva beogradska „neselsdorfova“ maršruta bila je uzbrdo, Nemanjinom ulicom od zdanja Železničke stanice.

- Radoznali sugrađani su se okupili da vide ovo varoško čudo - nastavlja Petković. - Međutim, uskoro neke od njih obuzima panika. Kada je odjeknuo glasan zvuk motora, počela je bežanija. Bilo je mnogo onih koji su osetili strah od ove bučne novotarije.

Kroz grad se pronela vest da „Beogradom ide neka aždaja koja bljuje vatru“.

Aždaja“ se, ipak, nekako „upitomila“ i privikla sugrađane na svoje postojanje, kao i na buku koju je stvarala. Nedugo zatim, počeli su da pristižu i njeni naslednici, pa su automobili postepeno počeli da bivaju deo svakodnevice. Ipak, neke anegdote ostale su veza starih Beograđana sa ovim „sokoćalom“, kako su nekada zvali mašine.

Samo jedan od takvih problema bila je muka Sretena Kostića i nesrećnog vlasnika Bože - kako nabaviti benzin. Nije im bilo lako, u doba kada, sasvim logično, nisu postojale benzinske pumpe. To je bilo nalik ideji da Eskim nabavi frižider. U to doba, početkom 20. veka, benzin je bilo moguće naći samo u apotekama, i to u malim flašama. I tako se prvi beogradski šofer zlopatio, jureći po apotekama.

UVOD U BANKROT

SAMO tri godine posle uvođenja prvog automobila na gradske ulice, Radulović je bio primoran da proglasi bankrot. Bratislav Petković kaže da se ovaj dugo trudio da očuva svoj visoki status, ali da u tome nije uspeo.

- Iz toga doba ostala je anegdota u kojoj se nesrećni Boža, vlasnik prvog automobila, zaglavio na uzbrdici u Ulici kneza Miloša, ispred „Londona“, na uglu sa Ulicom kralja Milana - nastavlja Petković. - Odnekud se tu našao i duhoviti Stevan Sremac. Dok je Boža molećivim pogledom vapio za pomoć od okupljenih birtaša u kafanskoj bašti, kako bi ga ovi pogurali i izbavili iz nevolje, Sremac je dobacio: „Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu nepokretnu imovinu“!