Veliki barutni magacin, popularna „Barutana“, jedna je od najneobičnijih podzemnih građevina ispod našeg grada. Nalazi se ispod Beogradske tvrđave i ukopana je u stenu na Dunavskoj padini.

- Ovo je veštačka pećina iskopana početkom 18. veka - kaže za „Novosti“ stručni vodič JP „Beogradska tvrđava“ Milan Džodan. - Nastanak Barutane vezujemo za doba austrijske vlasti u Beogradu. Tada su ovi osvajači, od 1717. do 1739. godine našem gradu dali potpuno drugačije lice. Od orijentalne, neugledne kasabe napravili su interesantnu baroknu varoš. Austrijska zamisao bila je da reši sve probleme koje su na tvrđavi imali prethodni vlastodršci. Jedan od najčešćih bile su eksplozije barutnih skladišta. Austrijske vlasti su našle rešenje tako što su od 1718. do 1720. godine iskopale dve dvorane ispod same tvrđave, u beloj krečnjačkoj steni. Svaka od njih ima površinu od oko 400 kvadratnh metara. Sa oskudnom tehnologijom onog vremena, to je sigurno bio izuzetno naporan fizički posao.

Sredinom 18. veka izgrađen je i jak zaštitni zid čija uloga je bila da spreči bilo kakvo ugrožavanje Velikog barutnog magacina, ukoliko bi pokušala da ga nacilja protivnička artiljerija.

MITREUM Ispred Velikog barutnog magacina, znatno pre nego što je ovaj deo postao austrijski, još u rimsko vreme pre gotovo dva milenijuma, postojao je takozvani Mitreum. To je bilo antičko, prethrišćansko svetilište posvećeno bogu Mitri. Pretpostavka je da su ovu, prvu monoteističku religiju na prostore Singidunuma doneli rimski legionari koji su prethodno služili u nekoj od istočnih provincija. Mnogi stručnjaci smatraju da je ova jednobožačka religija značajno olakšala dolazak i ukorenjivanje hrišćanstva na prostorima današnjeg Beograda.

- U Barutani se nalaze i spomenici starog Singidunuma, dakle iz vremena kada su gradom vladali Rimljani - dodaje Džodan. - To su spomenici nastali u periodu od prvog do četvrtog veka naše ere. U prvoj dvorani nalazi se postavka rimskih kamenih spomenika, stela, sarkofaga i žrtvenika koji su tokom niza godina prikupljani i donošeni sa mnogobrojnih nalazišta Beograda, Kosmaja i Kostolca (nekadašnjeg Viminacijuma). Zbirka rimskih spomenika vlasništvo je Fonda Narodnog muzeja, kao i Muzeja grada Beograda. Zbirke spadaju u najstarije kod nas, budući da je sa prikupljanjem započeto još 1844. godine.

Obe dvorane su ojačane nosećim stubovima, da bi pojačale strukturalnu čvrstinu.

- Ipak, postoji jedna značajna razlika između dve odaje - dodaje Džodan.

- U prvoj dvorani austrijske arhitekte isklesale su noseće stubove u „živoj steni“, u lepim, geometrijskim, osmougaonim formama, i kao da su se pritom zamorili. Valjda zato u drugoj odaji stubovi izgledaju kao da su ih stvorila neka mitska bića. Oni nisu detaljno isklesani, već im je ostala prirodna forma stene.

NIKOLA DOKSAT

Barutana je nastala u okviru austrijskih radova tokom izgradnje Beogradske tvđave. Tada je tvrđava, po mnogima, izgledala najmoćnije u svojoj istoriji. Austrijanci su je zvali i „Gibraltar na Dunavu“, što je epitet koji se smenjivao između Beogradske tvrđave i one novosadske, na Petrovaradinu.

Autor projekta bio je Švajcarac u austrijskoj vojsci Nikola Doksat de Morez. Njegov život okončan je kobno, jer je u jednom trenutku bio glavnokomandujući garnizona u Nišu. U tom trenutku je Turska ojačala, a Austrija oslabila, i pred nišku tvrđavu stigla je otomanska jedinica od oko 60.000 ljudi, naspram deset puta manje hrišćana pod Doksatovom komandom. Austrijski vojskovođa je uspeo da se povuče bez žrtava, ali je njegovim nadređenima bila potrebna žrtva za tako dramatičan vojni i strateški gubitak. Zaprepašćenog Doksata su izveli pred sud i optužili za izdaju.

Egzekucija odsecanjem glave obavljena je u ravni današnjeg hotela „Palas“, a u narodu je ostalo predanje kako su poslednje Doksatove reči bile: „Tvrđavo, ja sam ti podario život a ti mi ga sada uzimaš„.

Po drugoj verziji, znajući da je ovaj oficir bio i jedan od malobrojnih protestanata u katoličkoj vojsci kojoj je bilo potrebno da žrtvuje nekoga za primer drugima, poslednje što je izrekao ovaj oficir i arhitekta bilo je: „Oni koji me znaju, znaju zašto umirem“.

KULTURNO DOBRO

Prema rečima arheologa Relje Seratlića iz JP „Beogradska tvrđava“, Veliki barutni magacin proglašen je za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, baš kao što isti stepen zaštite uživa i kompletna Tvrđava na Kalemegdanu.

LAGUMI I BARUTANE

U vreme pre nekoliko vekova, kada nisu postojali frižideri i hladnjače, lagumi su bili mesta u kojima se čuvala roba kojom su trgovali ondašnji Beograđani. Samo ispod zemlje temperatura je bila stabilna.

Barutane su bile iste takve, podzemne građevine, s tim da su imale vojnu namenu. Jedan od najvažnijih delova ovih podzemnih građevina bili su otvori za ventilaciju, kako se u njima ne bi zapatila vlaga i buđ. Odatle i prastara izreka kako „nešto mora da bude suvo kao barut“.