NEKADA davno, dok je Beograd još bio mala varoš, konji su vukli tramvaje. Pre više od 120 godina, 14. oktobra 1892. godine, (po starom kalendaru) puštena je u saobraćaj prva tramvajska linija od Kalemegdana do Slavije.

Gradskim ulicama projahala su dva konja upregnuta u prvi beogradski tramvaj, i to je bila svečanost za vaskolike poklonike modernizacije u gradu.

Aleksandar Zajc, pravi sagovornik na ovu temu, član Udruženja istoričara automobilizma, uvodi nas u pripovest o tim danima.

- Beogradska opština je 1891. godine zaključila ugovor sa izvesnim Periklesom Cikosom iz Milana, kome je za račun istovremeno osnovanog Srpsko-francuskog društva ustupljena koncesija za uvođenje i eksploataciju električnog osvetljenja i tramvajskog saobraćaja - počinje Zajc priču za „Novosti“. - Posebnim ugovorom predviđeno je kojim će ulicama prolaziti tramvajske pruge, koje linije će opsluživati tramvaji sa konjskom vučom, a koje oni sa mehaničkom snagom.

Prema ugovoru, cela tramvajska mreža trebalo je da bude dugačka 21 kilometar. „Varoška železnica“, kako su je tada zvali, puštena je tog dana svečano u saobraćaj. Prva trasa je bila dugačka 2.300 metara, a vodila je od Kalemegdana, trasom od Ulice Vase Čarapića, do Pozorišnog trga (Današnjeg Trga republike), zatim je skretala u Knez Mihailovu, i preko Terazija vozila ka Slaviji.

„POGREBNE“ LINIJE TREĆA tramvajska linija, koja je vodila do Novog groblja, imala je i „specijalne tramvaje za pogrebne sprovode“. Saobraćaj na ovoj liniji održavalo je 17 tramvaja, od kojih su postojala dva vozila za sahrane.

- Na njoj je u prvo vreme radilo osam tramvaja koje su vukli konji i koji su saobraćali na desetak minuta - nastavlja Zajc. - Beogradske „Opštinske novine“ su izveštavale o događaju, pa tako beleže kako su „pred zdanjem Suda Opštine varoši Beograda stajala dva vagona, u koje su se smestili predsednik opštine Milovan Marinković, članovi suda, odbornici i opštinski činovnici. Oko pola dvanaest je Njegovo visoko preosveštenstvo mitropolit Mihailo osveštao „beogradsku varošku železnicu“ - tramvaj.

Druga linija dužine 2.000 metara je puštena odmah posle prve, polazila je od Slavije današnjom Ulicom kralja Milana i kod današnjeg Studentskog kulturnog centra, a nekadašnje „Oficirske kasine“, skretala je u Resavsku, a potom u Nemanjinu, spuštajući se do Železničke stanice, a potom do Savskog pristaništa.

- Istovremeno sa prve dve tramvajske trase, građena je i treća pruga, puštena u saobraćaj dva meseca kasnije - kaže Zajc. - Ona je vozila od Terazija, preko današnjeg Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, do Novog groblja. Ova linija bila je duga 2.400 metara i na njoj su u početku saobraćala dvoja kola sa konjskom vučom.

Tramvaj iz 1893. godine

Prosečna brzina vožnje bila je pet do sedam kilometara na čas, a u početku na ovim prugama nisu postojale stanice na koje smo danas navikli. Jednostavno, putnik koji je poželeo da se vozi tramvajem podigao bi ruku, a vozilo bi se zaustavljalo tamo gde putnik to poželi.

Izgradnjom ovih linija u Bulevaru kralja Aleksandra izgrađen je i tramvajski depo, koji i danas postoji, doduše nešto izmenjen dolaskom nove tehnologije. Tako je nekada postojalo mesto za smeštaj tramvajskih kola, u čijem krugu su bile i štale za zaprežne konje. Ovaj depo, koji su u ono vreme zvali „tramvajske štale“, i danas se nalazi na istom mestu, stručnjaci GSP „Beograd“ ga zovu „Gornji depo“, ali mu je, dabome, danas uloga promenjena i sada služi za smeštaj vozila i održavanje kontaktnog voda.

Zahvaljujući Aleksandru Zajcu, ali i ekspertima Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“, imali smo priliku da „prošetamo“ tramvajima sa konjskom vučom.

Zajc podseća da je, posle otvaranja električne centrale na Dorćolu, 1893. godine, bilo omogućeno da se u Beograd uvede električna rasveta, ali odmah zatim i elektrifikacija tramvajske mreže. Samo dve godine posle otvaranja prve tramvajske pruge sa konjskom vučom završena je elektrifikacija Savske linije, a nedugo zatim i elektrifikacija pruge Terazije - Topčider. Konjski topot je počeo konačno i neizbežno da se povlači iz Beograda.

Panoramski autobus

PROGRES I UREĐENJE

UVOĐENjE tramvajskog saobraćaja imalo je ogroman značaj za stari Beograd. Kako objašnjava naš sagovornik, pored važnog saobraćajnog sredstva, a tramvaj je to svakako bio, Beograđani su dobili i mnogo uređenije ulice. Za samo dve godine, 1892. i 1893, prevezeno je 2.463.550 putnika, sa bruto prihodom od 441.000 ondašnjih dinara.


KAO DANAS

ŠIRINA koloseka prvog tramvaja koji je Beogradom saobraćao sa konjskom vučom, bila je jedan metar, baš kao i danas. Kako objašnjava Zajc, tramvajska kola bila su dugačka 9,5 metara, a široka 2,15.

- Po uzdužnim stranama vagona stajale su klupe, dok je prolaz bio po sredini. Svaka kola imala su isti kapacitet: 16 putnika je moglo da sedi, isto toliko da stoji. Cena vožnje bila je deset para, vojnici „do narednika zaključno“ i deca do devet godina plaćala su upola cene, a za „decu koja se drže u krilima“ nije naplaćivana usluga.