NAJVEĆE masovno okupljanje Beograđana između dva rata zbilo se 3. septembra 1939. godine kada je na ulicama koje okružuju Kalemegdan održan veliki Gran pri, auto-trke koje su posle Drugog svetskog rata prerasle u današnju Formulu jedan.

Pre 74 godine, naš glavni grad je imao između 300.000 i 400.000 stanovnika, a na ulicama se sjatilo oko 100.000 ljudi kako bi posmatrali ovaj automobilski spektakl.

Veliku radoznalost Beograđana dogrevala je jaka konkurencija koja je postojala među ondašnjim vozačima koji su izašli na startnu liniju.

Bratislav Petković, jedan od najvećih poznavalaca istorije automobilizma kod nas i osnivač i vlasnik zbirke Muzeja automobila u Ulici Majke Jevrosime, rekao nam je da su ondašnji automobili razvijali su prosečnu brzinu od 150 kilometara na čas i leteli su ulicama oko našeg najpoznatijeg parka brzinama koje danas niko ne bi mogao da razvije. Najbrži među njima vozili su i brže od 200 kilometara na čas.

EVAKUACIJA ZOOLOŠKOG VRTA IZUZETNA buka koju su proizvodili ondašnji bolidi sigurno bi uznemirila životinje, pa su gradske vlasti odlučile da privremeno evakuišu životinje iz zoološkog vrta. Kako objašnjava Petković, posle prvog i drugog dana septembra, svi su videli da su životinje silno uznemirene bukom koju su proizvodili automobili. Zato su čelnici grada odlučili da ih sklone na sigurnije mesti. Tako su zveri koje su krasile predratni vrt bile privremeno smeštene u tašmajdanske pećine. Na taj način su predratne vlasti sprečile ogroman stres koji bi životinje doživele „pritisnute“ bukom ondašnjih trkačkih automobila.

Trka je organizovana u nedelju, 3. septembra, a treninzi su održani tokom dva prethodna dana.

- Pobednik je bio Tacio Nuvolari, koji je vozio bolid Autouniona, takozvani tip D, od 12 cilindara - počinje Petković priču za „Novosti“.

- Taj automobil je „praotac“ svih kasnijih formula jer je prvi put motor postavljen iza vozača.

Na drugom mestu bio je nemački vozač Manfred fon Brauhič, u „mercedesu“, čovek koji je tokom karijere imao toliko malera da je u to gotovo teško poverovati. Iako sjajan vozač, toliko je bio pritisnut nevoljama da su ga prozvali „večiti drugi“ ili „peh fogel“ (na nemačkom bi ovo moglo bukvalno da se prevede kao „peh-ptica“).

Tokom tog dana početkom septembra bilo je održano devet trka, od motociklističkih, do onih u kojima su se takmičili automobili različitih kategorija, ali centralnu trku odvozili su timovi „mercedesa“, koji su činili Manfred fon Braunhič i Herman Lang, dok su Autounion predvodili H. P. Miler i Tacio Nuvolari. Na ulicama koje i danas okružuju Kalemegdan krug je imao nepuna tri kilometra, a glavna trka vožena je 50 krugova.

Bratislav Petković, osnivač muzeja / Foto V. Danilov

- Postojalo je i mesto gde su bolidi leteli visoko u vazduh, a taj let je bio dug oko 20 metara - podseća Petković. - Pričam o mestu koje se i danas nalazi na kraju Knez Mihailove ulice, pored današnje Biblioteke grada, u kojoj je nekad bio restoran „Kod srpske krune“.

Da nije započet Drugi svetski rat, Beograd bi možda i danas imao svoju trku za prestižno mesto u Formuli 1. Dabome, mnogo toga je sprečio taj strašni ratni sukob. Ovog puta samo podsećamo na neobični potencijal našeg grada, na koji su stari Beograđani bili više nego ponosni.

JEDINI SRPSKI VOZAČ

JEDINI učesnik ove trke koji je bio rođeni Beograđanin bio je Boško Milenković. On je bio sjajni entuzijasta iz dobrostojeće porodice, koji je sebi mogao da priušti luksuz da se bavi automobilizmom.

- Njegova sudbina je bila potresna - govori nam Bratislav Petković. - Milenković je u trku ušao sa prilično nespremnim automobilom, pa je morao da odustane posle 15 krugova. Posle rata, sve što je imala njegova porodica nacionalizovano je, pa je ovaj vozač morao da potraži uhlebljenje tako što je vozio trolejbus. Mnogi su ga pamtili kao čoveka koji je želeo da ostane gospodin, i svakodnevno je za volan sedao u belim rukavicama. Jednog dana njegova sudbina bila je zapečaćena tako što je jedan mališan podleteo pod veliko gradsko vozilo kojim je on upravljao, i pošto je udario dete, ovaj čovek je pustio da ga očaj pobedi.

Boško Milenković se obesio odmah posle ovog događaja, a već je bio u toliko dubokom siromaštvu da je čak i sahranjen na Novom groblju, ali u grobnici porodice Ivanković. Bilo mu je suđeno čak i da počiva u tuđem grobu.