Ispred Beogradske tvrđave na Kalemegdanu nekada je, nakratko, stajao spomenik Karađorđu, koji je imao istu sudbinu kao vođa kojem je bio posvećen. Svečano otvaranje je bilo 1913. godine, pre skoro jednog veka. Danas na ovom mestu stoji velika Meštrovićeva „oda“ prijateljstvu sa Francuskom posvećena sazvezništvu iz Prvog svetskog rata.

Spomenik je, ipak, imao neverovatnu sudbinu.

Sredinom 19. veka rođena je ideja da rodonačelnik dinastije Karađorđević dobije spomenik. Teška vremena osujetila su njegovu izradu. Početkom 20. veka, pod patronatom Ministarstva vojnog, vlasti su odlučile da se oduže voždu. Tokom 1908. godine na konkursu je pobedio Paško Vučetić.

Usled balkanskih ratova postavljanje spomenika odloženo je do 13. avgusta 1913. godine, kada je voždov unuk, kralj Petar Prvi Karađorđević, svečano otkrio spomenik.

Samo godinu dana kasnije počeo je Prvi svetski rat. Baš tada kao i njegov narod, stradao je i spomenik Karađorđu.

Austrougari su rešili da na mesto vožda postave „njihovog“ lidera - Franju Josipa, odnosno Franca Jozefa.

Već tokom ratnih operacija u Beču je počela izrada velike skulpture posvećena pretposlednjem vladaru te velike države. Do kraja 1918. godine spomenik je trebalo da bude postavljen u parku ispred Beogradske tvrđave...

Kao i svaka država u rasulu, koja sluti sopstveni kraj i Austrougarska je umela da donese pogrešne ili makar nelogične odluke. Jedna, nevažna, bila je i namera da postave „svog“ Franju na vrh Beograda.

Tako je, poslednje godine Prvog svetskog rata u Beograd Dunavom na lađi dopremljena velika skulptura poslednjeg austrougarskog monarha. Namenjena da dominira umesto Karađorđa.

Šta da činimo sa Franjom, pitali su se mnogi, koji su imali pred sobom ogroman posao raščišćavanja zemlje od strašnog rata? Istoričar Predrag Lažetić objasnio nam je da se tada rodila neobična ideja, koja i danas ima svoj čudnovat „odjek“ u Beogradu.

Naši preci rešili su da je pretope „Franju“ i da od njegove skulpture izliju zvona za Crkvu Ružicu, pa tako „zlosrećni“ austrougarski vladar i sada „zvoni“ nad Beogradom.

Danas na ovom mestu stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj na kojem krupnim slovima piše da „volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918. godine“.

Vredno je pomenuti da je Francuska imala ogroman i pretežan uticaj na nastanak, prvo Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije, kao i na kralja Aleksandra Karađorđevića.

U celoj toj priči Ivan Meštrović je bio veoma značajan umetnik, čiju veštinu malo ko osporava, ali biografija mu „vrca“ od neobičnih momenata. Tako je, kao poznati mason (uostalom, to su uglavnom bili svi tvorci ondašnje Kraljevine SHS, od Kralja Ujedinitelja do njegovih francuskih prijatelja), i Ivan Meštrović bio omiljeni dvorski skulptor. Njegova dela i danas predstavljaju „temene tačke Beograda“, od Spomenika Neznanom junaku, preko „Pobednika“ (odnosno „Vesnika pobede“, kako se prvobitno zvao), do pomenutog monumenta zahvalnosti Francuskoj.

Pod ogromnim političkim talasima i previranjima Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno koketirao sa Nezavisnom državom Hrvatskom i Vatikanom, da bi posle komunističke revolucije ponovo bio „dvorski vajar“, ovog puta pod Brozovim režimom.