DEVETOGODIŠNjI Nikola Jovanović gotovo svakog dana na ulici, u Kraljice Marije ispred broja 27, gde živi u dvorišnoj zgradi sa majkom Snežanom, stidljivo prodaje prolaznicima svoje crteže, kako bi zaradio ne za džeparac, već da bi pomogao majci koja je ostala bez posla.

Na ovu ideju je, kako tvrdi mali Nikola, došao sam:

- Pre četiri godine mama i ja smo bili u vrlo teškoj situaciji - priča Nikola. - Ona nije imala stalan posao, radila je po kućama, a njena zarada nije bila dovoljna za naš, inače, skroman život. Onda sam odlučio da joj pomognem.

Nikola kaže da ga je majka, još od malih nogu, učila kako treba da se ponaša u životu:

- Govorila mi je da je ružno krasti, prositi, lagati i da svaki čovek, ako je zdrav i želi da radi, može pošteno da zaradi novac za pristojan život. Zato sam i rešio da svoje crteže pošteno ponudim onima kojima se dopadnu i koji hoće da ih kupe. Nisam želeo da moja mama pati, sekira se i plače noću, jer ne zna kako da mi obezbedi sve ono što misli da mi je potrebno.

KAD PORASTEM BIĆU POLICAJAC - RADIĆU ovo dok ne porastem - odlučan je mali Nikola. - Najviše želim da imam svoju sobu i sopstveni krevet. Hoću da završim školu i da, kad porastem, postanem policajac. Da imam stalan posao i redovno zarađujem, kako bih i tada pomogao svojoj mami, a i sebi stvorio solidan život.

Dečakovu priču potvrđuje i mama Snežana.

- Ne znam da li ovakvo dete, njegovih godina, još negde postoji. Prerano je sazreo, postao pravi mali čovek, primer svima nama odraslima, a ne deci. Kad mi je prvi put rekao šta želi da radi, usprotivila sam se. Nisam želela da se pati i da neko posle kaže da sam ga ja primorala na tako nešto. Ali Nikola je bio odlučan. Ništa ga nije moglo pokolebati i na kraju sam popustila.

Snežana kaže da je samohrana majka. Ona i sin žive u prostoriji od 14 kvadrata, koju su namenski podelili, pa imaju zajedničku sobicu, malu čajnu kuhinjicu i improvizovano kupatilo.

- Nikola već više od četiri godine, bilo da je leto ili zima, prodaje crteže na ulici. Nekad zaradi 200 dinara, nekad i više. Ima dana kad ne uzme ni dinara i onda je mnogo tužan, pa ume i da se naljuti i pocepa neki crtež.

U skromnom domu, u kojem je do prošle godine bio zemljani pod, postavili su laminat, okrečili zidove, postavili sanitarije kako ne bi zimi morali da odlaze u poljski toalet i kupaju se u kuhinji.

- Taman kad smo planirali da saniramo malo krov, koji i po najmanjoj kiši prokišnjava, ostala sam bez stalnog posla. Od 3.000 dinara dečijeg dodatka i rada po kućama teško da smo Nikola i ja mogli da preživimo - zabrinuto će Snežana.

Nikola kreće u četvrti razred škole "Starina Novak". Raduje se povratku u školsku klupu, učitelju, drugovima.

- Snaći ćemo se nekako, najvažnije je da mi je dete zdravo. Nikola je ponosan i hrabar dečak, pošten i vredan. Evo, u petak nas je posetila jedna žena iz Padinske Skele koju ne poznajemo, a koja je videla šta moj Nikola radi. Poklonila je detetu 5.000 dinara.

Snežana nije htela da uzme novac od nepoznate žene, ali je ipak popustila.

- Mama i ja pošteno zarađujemo za život, ne prosimo. Od para koje sam dobio od tete iz Padinske Skele kupiće mi blok, tempere, neku knjigu, ako zatreba i nove patike. Još kad bi se neko našao da zaposli moju mamu...

Zato, ako naše sugrađane put nanese do Kraljice Marije 27, neka malo zastanu kod Nikole i kupe njegov crtež, koji će sasvim sigurno, uveseliti kupca, a pre svega malog prodavca.


CVEĆE, VAZE...

I DOK većina školaraca još uživa u letnjem raspustu na najrazličitije načine, mali Nikola svaki trenutak, naročito kada je kiša i loše vreme, provodi radno, crtajući na običnom papiru. Najviše cveće, vaze, šolje, bokale, jer se to, kako kaže, najbolje prodaje.

VOLEO BIH DA TRENIRAM FUDBAL

OVAJ neobični mali čovek sanja o najobičnijim stvarima kao i njegovi vršnjaci: temperama i kompjuteru kojeg nema, Ronaldu, kojeg najviše voli. I sam, kad god može, trči na fudbal.

- Igram fudbal sa decom u kraju, a i mama me vodi na treninge, tamo gde su oni besplatni. Želeo bih da ozbiljnije treniram, ali nemamo para - kaže Nikola.