NAJVEĆI muzički instrument na svetu su orgulje, čiji zvuk proizvode cevi dugačke i po nekoliko desetina metara. U Domu sindikata u Beogradu postoje upravo takve - retke i vredne, koje mnogi nisu ni čuli ni videli. Nalaze se iza bine, procenjeno je da se njihova težina meri u tonama, a ovde su još od 1957. godine, kada je i izgrađen Dom sindikata. Proizvela ih je nemačka firma „Valker“ iz Ludvigzburga, najpoznatija na svetu za izradu ovakvih instumenata.

- Ovo je bio najveći ovakav kolosalan instument u bivšoj Jugoslaviji - kaže Dragoslav Agatonović, direktor Dvorane Doma sindikata. - Ovakve orgulje najčešće su pokrivale najveći zid katoličke crkve, imaju „špiltiš„ na kojem su klavijature i pedale. Po pravilu, veoma su skupe, a ove, naše instalirane su u doba ondašnjeg predsednika Saveza sindikata Jugoslavije Mike Špiljaka.

Naš sagovornik se često pitao zbog čega je jedan ovako vredan instrument instaliran upravo ovde, u Dvorani Doma sindikata, ali je uskoro shvatio da je to možda bio i uticaj jakog katoličkog lobija u ono doba, kada o tome nije smelo da se govori, a orgulje su poznat instrument koji svojim raskošnim zvukom upravo oplemenjuje katoličke crkve. Sa druge strane, Agatonović lično poštuje ovaj instrument, ali zna koliko ga je danas teško održavati.

- Zemljotresi koji su bili učestali krajem sedamdesetih godina umnogome su uticali na oštećenje orgulja - objašnjava Agatonović.

- Prvu „generalku“ smo uradili na njihov 30 rođendan, u leto 1988. godine. Ovde je postojao jedan čovek vredan poštovanja, šef katedre na Fakultetu muzičkih umetnosti Andrija Galun, koji je u dogovoru i uz moje odobrenje besplatno koristio orgulje kad god je bila slobodna dvorana. On je dovodio svoje studente i poslediplomce da vežbaju. Sećam se tog doba, jer sam puštao da sviraju, a vrata od svoje kancelarije sam ostavljao otvorena, kako bih čuo kako muziciraju i uživao u tome. Godinama posle je dolazila i Olga Đorđević, dama koja živi u Nemačkoj, i koja je izuzetan poznavalac ovog instrumenta.

SINDIKALISTI I ŠPILJAK IZ vremena kada je nastajao Dom sindikata, a potom i iz doba kada je šef ove jugoslovenske političke institucije bio Mika Špiljak, hrvatski političar, ostale su mnoge anegdote. Pa ipak, jedna je posebno simpatična. Svojevremeno je jedan od rukovodilaca Sindikata, dabome, u kafanskom druženju, ispričao jednom od reportera „Novosti“ kako sebe smatra „poltronom“. Na pitanje zašto se tako oseća, odgovorio je:
- Ne samo da sam Špiljaku napisao tekst koji treba da pročita pred publikom, nego sam i sedeo u prvom redu i beležio „njegove“ sjajne misli.

Kada je došlo vreme da orgulje budu obnovljene, prvi put Agatonović poziva nemačke eksperte iz „Valkera“ 1996. godine i dobija procenu od 300.000 ondašnjih maraka kao iznos koji je neophodan da instrument bude obnovljen. Budući da je to bilo vreme sankcija, takav plan nije mogao da bude realizovan.

- Deceniju kasnije angažovali smo preduzeće „Škrabal“ iz Slovenije, a oni su veoma uvaženi u poslu održavanja i popravke orgulja - kaže Agatonović.- Oni su ozbiljno procenjivali danima u kakvom stanju je naš instrument, i na kraju su dali izveštaj da bi popravka i restauracija iznosile 747.000 evra. Za vreme trajanja celog postupka Dom sindikata morao bi da bude zatvoren tokom tri meseca. Čak i da imamo tolike pare, takav proces bio bi potpuno neizvodljiv. Od čega da živimo za to vreme?

Naš sagovornik pokušava da održi Dvoranu Doma sindikata u najboljem stanju, i na tom poslu je već 23 godine. Ponosan je kada ističe da za sve to vreme nije imao službeni automobil, nijedan putni nalog, niti je na račun firme kojom rukovodi potpisao kafanski račun.

- U vreme sankcija pokušali smo da revitalizujemo orgulje - objašnjava Agatonović.

- I tada smo pregovarali sa Nemcima, proizvođačima ovog instrumenta. Ponudio sam im nešto što ponavljam i danas: Hajde da se zamenimo, tako što ćemo vam dati naše orgulje, a vi nam uzvratite sa dva koncertna klavira „stenvej“ i „bezendorf“ i jednim mobilnim orguljama. I sada stojim iza te ponude.


KONCERT „ROTARI KLUBA“

ROTARI klub“ iz Beograda pokušao je svojevremeno da skupi goste na koncertu koji je trebalo da bude izveden na ovim orguljama, i doveli su svetski poznatog umetnika Pitera Kelera.

- Ni tada nismo uspeli da prodamo više od 450 ulaznica, a samo „Rotari klub“ uzeo je 380 - seća se Agatonović. - A to je bilo „dobro“ vreme u odnosu na ovo, današnje, dakle, bilo je više novca.

Danas je, kaže naš sagovornik, jedno drugo vreme. Koliko god da Dom sindikata uloži u orgulje, to ne bi donelo zaradu.

- Svojevremno su nam samo Nemci tražili 28.000 evra kako bi očistili cevi instrumenta od prašine.


BORBA DOMA SINDIKATA

VIŠE od 500 puta Dom sindikata bio je pokrovitelj različitim godišnjicama domaćih kulturno-umetničkih društava, a dvorana je korišćena u dobrotvorne svrhe.

- Nema takvog društva koje nismo sponzorisali - govori Agatonović.

- To bismo verovatno i nastavili da radimo da nemamo onoliko velike obaveze prema javno-komunalnim preduzećima koji nam traže enormno visoke cifre za grejanje, vodu, struju, komunalije... Kada na to dodamo i veliku finansijsku obavezu prema našim osnivačima, onda je jasno koliko je teško modernizovati i održavati Dvoranu Doma sindikata.

Uspeli smo čistom mudrošću da obezbedimo najsavremenije filmsko ozvučenje, kao i ono koje je spremno za koncerte i muzičke programe - „Lakustik“ koje je i veliki Pavaroti isključivo tražio za svoje nastupe. U Dvorani Doma sindikata postoji posebna traverza - nosač rasvete jedinstven u Beogradu.