Vinča: Deponija nam hrani decu

JATA galebova, roda i gavranova prvo je što se vidi kada se uđe u dolinu, od 70 hektara, u koju je smeštena deponija Vinča. A onda i kamioni sa otpadom i stotinak ljudi koji se tiskaju da iz njih sebi iskopaju "parče hleba". "Sekundarci" koji skupljaju plastične flaše i sve što je vredno, bačeno kao nepotrebno, pa preneto na deponiju. Kažu da je poneki iskopao i neki novčanik, lančić a legenda je i da su iz madraca izvukli neke devize preostale od preminulog sugrađanina.

Ipak, ponešto od stvari se sa Vinče vraća i na naše trpeze. Recikliraju se flaše, papir, metalna ambalaža i u tom procesu se vraćaju nazad sa deponije. A rad ovih ljudi je težak, opasan.

- Juče se ovom momku rodilo dete a žena ga čeka da donese neku hiljadarku. Treba ta deca da se prehrane. A vidiš, gurao se da skuplja flaše pa ga kamion zakačio po ruci, malo ćemo da ga zategnemo pa nazad na posao - priča Rasim V., jedan od "nadređenih" iz Resnika. - Svaki radnik ima svoju kesu u koju skuplja flaše i koja prima 40 kila, a napuni je za tri sata. Ranije je bilo problema pa sada svaku kesu obeležimo imenom sakupljača. Ovo je težak posao i ovde dođu oni koji nemaju nikakvu egzistenciju.

Kraj deponije je i omanje naselje u kome živi oko 300 ljudi, bez vode i struje. Njima je posao "nadohvat" ruke. Skupljaju ambalažu koja ide na presu i dalje u fabriku da bi se reciklirale i pravile nove flaše, folije, plastične kutije za hranu.

Nema dana kada je na deponiji lako za rad, čak ni u klimatizovanim kamionima. Kada su kiša i sneg pravi se blato od zemlje nasute da pokrije tone smeća. Vetar raznosi sitnu prašinu koja se uvlači u kosu, u oči - u dušu radnika. Na suncu, ovo polje koje se prekopava, gde nema ni hladovine, užari se vazduh i proključa mozak. I kad iz neke šupljine počne da curi gas, metan, pomešan sa mirisom truleži, normalno je da se čovek - ispovraća. Osim ako se ne ogugla na smrad u potrazi za dinarom više. Najteže je ipak kada je visok vazdušni pritisak, vazduh se ne kreće i ostaje pri dnu deponije.

Da bi plastična flaša bačena u kontejer ili kantu došla do deponije, najbrže stiže za oko četiri sata koliko je potrebno da se napuni kamion smećarac koji će je istovariti u Vinči. A onda nam je sekundarci vrate nazad. I tako ova deponija živi.

- Čak 1.500 tona smeća svakodnevno u proseku završi kod nas. Na godišnjem nivou, sa šutom i smećem koje dopremaju i druge firme, na deponiji završi oko 900.000 tona đubreta. Mi se trudimo da ga mašinama koje su teške nekoliko desetina tona sabijemo u brdo koje je pred nama. Ova deponija je nastala u jednom levku i na nekim mestima je dubine i do 60 metara - rekao je Miloš Milurović šef deponije Vinča.

Vozači JKP "Gradska čistoća" neprekidno iskipuju smeće i otpad koji su prikupili sa ulica Beograda.

- Pređem oko 100 kilometara u toku dana, za kamion zakačim oko 400 kontejnera pa tako u tri ture prevezem skoro 20 tona smeća i stignem i do deponije - priča nam Đorđe Ilić, vedri mladić, vozač smećarca. - Klima je spas za ove vrele dane, i kolege sa platforme svrate da se malo rashlade. A i meni je lakše pa ni ne otvaram prozor na deponiji.

U KONTEJNERIMA IMA SVAČEGA

RADNICI "Čistoće" početkom jeseni suočeni su sa većim prilivom đubreta jer se građani vraćaju sa odmora a obično tada i bacaju nepotrebne stvari.

- Svaka tura, da bi napunili kamion, iznosi do 400 kontejnera, koji prođu kroz naše ruke - kaže Nedeljko Marinković, radnik sa platforme kamiona. - Radim 24 godine, od pranja ulica do čišćenja smeća, metlanja... Iz kontejnera ispada sve i svašta, a najgora je prašina od parketa i piljevina.